У антологијама, зборницима…

Овде ћемо убудуће публиковати обавештења и прилоге о новим прилозима Белатукадруза, штампаним или публикованим по српским и иностраним часописима, зборницима, антологијама
________________________________________________________ ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2012 .Рубрика: ДАРИВАЊА

Белатукадруз  (Мирослав Лукић)

ВОДЕНИЦА ОСАМДЕСЕТ ДЕВЕТ / ДЕВЕДЕСЕТ ОСАМ
(Из Каталога осујећеног песника)

Посвећене српском усуду
и несрећној судбини многих Срба у 20. веку,
а пре свега Краљевској Екселенцији,
Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу
 
ИЗ КАЛЕНДАРА ЗА ПРОСТУ 1998.

О, нека ми опросте мртви,
душе заборављене: знане и незнане,
што у свом брлогу мрачном
и таштом крадем Богу дане!
Пробудиле су ме касно поподне вране.
Младићи пуни себе, грлати.
Не поезија, сунчан дан, златне гране,
нешто је друго успело да ме обрлати.
Сетио сам се мутних снова,
неразумљивих. Слуга вечних
што чекају да их филмска трака нова
упије надомак јазова, не речних:
јазова Душе! Видео сам олош,
фукару провинције, перфидност, лицемерје.
Шићарџије – оне што ће једном
отпасти и нестати као иверје.
Не може да буде уденута као свилен конац
у иглене уши, туста и тужна свастика.
Оно што кува Судбина – Божји лонац –
у смирају миленијума – није пластика.
Толико ствари треба да се каже –
зато ћутим. Шмокљана мучи физика,
математика. Ко сад све одлаже,
далеко је од духа времена, ризика.
Нагомилале су се многе ствари, као крпе.
Оклевање, очај. Крађа бурета за купус!
Притиска у мозгу, читавог викенда, као хрпе
облака небо, стара врста: Монструм, Лупус.
Сликају чудовишта: ретроградно и гадно!
Чудовишта: оне што су толико тога угушили.
Што не опадну, као напољу, лишће листопадно,
ти, што у животу ништа нису пропустили?
Што их не спржи сумрак Епохе, ко електрицитет?
Те вечне слуге, књижевни шљам, грешнике,
те даброве наше младости, које ће прва
година новог миленија скрцкати као лешнике?
Живи мртваци и њихови потомци господаре
(вампировићи!) усред ове мукле, суморне
и готово непрегледне опасне мочваре
– бабетине аветне, потрошене, уморне!
Не, неће их спржити сумрак епохе, електрицитет.
Мртви треба да приме поруку кроз наше снове
и молитве (кад коцкице у мозаику синхроницитет
поређа): ту стару свећу припалих, уместо свеће нове…

(Митровдан, недеља, 8. новембар)

ХАМЛЕТ

Ти хоћеш да на мени свираш,
хоћеш да сазнаш мој кључ;
хоћеш да ми из срца ишчупаш тајну.
Хтела би да учиниш да одјекнем
од најнижег тона до врха своје скале.
Хтела би да ми пукне жуч,
да, као утопљена душа, испливам
на површину? Ево ове мале окарине
у којој је диван глас, па је ти не можеш
натерати да проговори! – Нисам од глине
печене, на мени не можеш лакше
него на једној окарини. Назови
ме како хоћеш, пипај ме; али не можеш
свирати на мени. (Могу, можда: море, снови?)

(1989 / 91. )
 
СПРАМ ПЛАМЕНА СВЕЋЕ…

Љуља се сенка наслона столице,
као катарка брода;
нисам, малопре, видео своје лице.
Није ми жао изгубљене самоће,
већ самопоуздања.
(Гадим се – изрода!)
Лица људских је све мање –
наличја све више.
Схватам шта је поткопало
моје самопоуздање.
Наказност љубавног чина
налегне на биће као трзај хаубице.
Љуља се, љуља сред мора тишине
сенка наслона столице…

( 10. децембар 1989. Око 2 ч. ноћу.)
 

***

Чекати тајно док кошава
черупа ломне врхове бреза,
дрхтати од речи АКО,
док низ кичму мили језа;
чекати кога, или шта?
Читаво лето, јесен целу, можда?
О, не, никако, о, не, забога!
Обећање девојке или Вожда
лудом је радовање! Бојазни
су то, тешке као презир;
још мало, па ће шикнути
из дубине, као гејзир.
Бојазни су превремено преимућство
сазнања, истине – блиске ко покућство.
Љубав је разломак, ризик
који дели. Са три непознате једначина.
Волети живот, да, чак и онда
када је обична отимачина!
Не успон, велики су спуст
минуле године: качамак густ.
Спушта се велики терет, туст,
као лавина бео, фаталан, пуст.

Надмудрују се доктор Фауст
и Велики Зауст,
јун, јул и август,
рат и мир, Орфеј и Мики Маус.

Повлаче се полако у ноћ богме
најжилавији противници догме!
Чекајући, човек сумњу разлистава.
Скрштених руку, чекајући да прође
човек пропусти најлепше тренутке,
не само један семестар или полугође.

Преварили су превареног безумље,
пресвучени чувари догме.
Девица лажних нагомилано труње,
дугоногих и крвожедних као доге.
Бојазни да отргну од чекања тек,
могу, и истина пуна отрова (најбољи лек)…

( 20 21. октобар 1994 –  6. септембар 1998)
 

БИБЛИОТЕКА

Петак, субота, недеља, понедељак;
ако не верујеш себи, не мари;
не подцењуј Случај и порок.
У уторак ће све да испари,
осим мушког семена. Жена није
крива што је роб месечевих мена, датума.
Зачеће је одгонетка.
Тако сам био близу одгонетке прошлог
лета (јул август) и овог маја.
Окусио сам горчину фатума
и лукавстава, интрига, пакости.
Тако сам слаб пред најездом ништавила.
Отпутовао бих на исток, повољан је ветар.
Да ме здрава памет није напустила…
 
*
Петак, субота, недеља, понедељак;
немоћ расте, подмукло као тумор.
Негује је судбина, бесмисао, одлазак
на село на годишњи одмор, умор…
Случајан сусрет на Зеленом Венцу
негде око једанаест и који минут.
Знам због чега легох и
пробудих се тужан (забринут)…
Не варају ме слутње (инстинкт).
Жене колају као злато.
Боли ме глава, десно раме, зуб.
Нервира ме све: историја,
ограничење кретања, блато,
самоћа старења. Живот груб…
(2. јул 1993.)

*
Увећава се Неред, расте као сало.
Све што се сакупило то је мало
(није ли то посао јалов?).
Много је – све друго, све остало.
Много чега ми је, наравно, жао.
(Деце!) Сто пут ми дође да заплачем.
У глави је завезано много чворова.
Град, после кише, обасјан сунцем што залази,
одблесци на фасадама
румени, злато са грана борова.
Ни помена у оном што пишу песници
о саобраћајним гужвама, о свим људима
које су срели. О девојкама замишљеним.
О боловима, болестима. О чудима.
Испразност. Чак и кад је реч о сећањима,
згодама са дугих путовања, без краја.
Споро се стиже из центра до периферије.
Боје се смисла и истине ових дана.
Узрока, последица. Из уздисаја
пригушеног, непознатог, дува лековита промаја.

Епоха је сведок драме које се одужила.
Није ми жао ниткова, профитера, садиста, нимфоманки.
Кога још радује оволика инфлација – свега –
осим теципара и службеника банки?
Рањивост, позлеђена ударцима ниским,
крвари ко пресечена глиста, згажен цвет.
Мрак је наклоњен страстима ниским.
Огрезао је у унутрашњим санкцијама свет…

стр. 185-190

ЛеЗ 0003645

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s