Препоручено за превођење са српског на немачки језик

Писац Александар Лукић, са пута по Шпанији 2010, са пожаревачким фолклорним друштвом (песник је у српској народној ношњи; фотографија се први пут објављује)

Писац Александар Лукић, са пута по Шпанији 2010, са пожаревачким фолклорним друштвом (песник је у српској народној ношњи; фотографија се први пут објављује)

Веома поштовани,*

Шаљем Вам, у договору са аутором, одломке из манускрипта романа „Велика испраћуша“ („Маестро Пер Пјетро“) Александра Лукића, српског песника, приповедача, издавача и уредника, верујући да Вас овај одлични роман може заинтригирати и заинтересовати да га објавите као Ваше издање. Овај роман је први пут био објављен 2001. године, под насловом „Маестро Пер Пјетро“, и тада је добио књижевну награду „Дрво живота“, а затим је штампано друго и коначно издање овог романа 2011. године у Библиотеци Бездана уметност под насловом „Велика испраћуша“, из кога Вам шаљемо одломке у преводу на немачки Г-ђе Marije Vaš..
Да бисте стекли извесну представу о овом аутору, као и о рецепцији овог романа, прилажемо Вам и неколико текстова српских књижевних критичара, као и кратки био-библиографски податак о Александру Лукићу.
Примите најсрдачнији израз поштовања,

Мирослав Лукић, уредник и оснивач „Заветина“

180 309 БЕОГРАД Раковица, Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13
Република Србија

Интернет адреса miroslav7275@gmail.com
_______
* упућено немачким издавачима (лето 2013)
_____________________________________________________

(…..)

ПРЕПОРУКА УРЕДНИКА БЕОГРАДСКИХ „ЗАВЕТИНА“

Лукић је, до овог тренутка, превођен на румунски и енглески, француски. Избор његових стихова преведен је на румунски (Ferma de vipere – Фарма змија, ), и на енглески (књига У долини зидова, у целини:In The Valley of Walls), као и драма Криве кике (преведена као A Story From Exile)…
Шта о Лукићу пишу, данас, они који су га увели некада у бројне антологије српске поезије? „Још од прве песничке књиге, У вагону Розанова (1986) Александар Лукић је постао синоним за песника који бескомпромисно трага за истином и саопштава истину. Било да су настале из незадовољства или револта, често необично наративно екстезивне, а фигурално и симболички комплексне Лукићеве песме стављају већину својих адута на тас истине.За Лукића никада није било важно да песма буде цела лепа, колико да цела служи уметничкој и људској истини. У низу књига које је написао, издвојио бих поему Европа (1995) и Брод лудака (2001), Лукић је наставио стазом немирења са затеченим и новоствореним порецима вредности у Србији, Европи, свету. У поезији и историји. Ни најновија, изузетно успела књига Јаспис (Народна књига, 2007) не скреће с те ауторске стазе, али је богати зрелим елегичним искуством у неким од најбољих песама с краја збирке. Јаспис је књига која не рачуна на циклусне поделе, већ пажљивим компоновањем дугих и амбициозних песама, износи зрело животно и песничко искуство, налазећи сретан спој између сатиричности и гротескности односно елегичности. И Јаспис је екстровертна песничка књига, песникова енергија ни за стопу није устукнула. Финална песма „За Јосифа“, рецимо, има преко 260 стихова и ослања сложене смислове на ликове библијског Јосифа, Јосифа В. С. и Јосифа Бродског. (….) Али више него на Бродског, чак и кад пева о њему или полемише с њим, Лукићев напор нас подсећа на Енсцербергера… (…) Ако је на почетку каријере певао како је српској поезији потребан отров и планирао да запати фарму поскока, данас ће у песми „Жабац Талац“ констатовати, не без горчине, да се у нашој лирици одомаћише жабе. Личан и провокативан а четврт века гајен став није могао да прође без одговарајућег одјека у српској критици, па Александар Лукић, после Бранкове награде за прву књигу, и даље нема ниједно релевантније признање, иако је свакако један од најособенијих и најважнијих савременика српских песника. Својим јавним и тајним опадачима и даље поручује: Бити усамљен лак је задатак за човека“… („Бестселер“, бр. 39. од 31. августа 2007; стр. 3 ; В. Павковић)

Када је реч о драмама и роману, у којима се Лукић такође успешно огледао, стицајем околности, тај вид његовог стварања недовољно је познат и недовољно валоризован. Као да је постојала удружена завера критике, медија и издавача. Када сам пре неколико година,као уредник Библиотеке “Најбољи друг” уврстио овај роман као прву књигу трећег кола, врло брзо сам добио неку врсту шут-карте. Варате се ако мислите да сам зажалио због тога.
“И ћорав човек види да октобарска револуција у Србији, није упокојила тоталитарни дух комунистичког диносауруса. Демонтирање политичког система у коме је доминирао коминтерновски дух и култ Вође је изостао. И након револуције, на цени су остали одани и послушни, како рече приповедач Мирољуб Милановић: „Држали су се један другог као пијан плота и на изборима редовно мењали положаје“. Помоћи нам није било. Митарење чудовишта се десило. Изгледа да нисмо могли с њим, а ни без њега. На чију штету? – Србија после октобарске револуције свела се на шињел политичке партије. Отуда је и потрајала као врбов клин. Сва је прилика да другачије није ни могло бити кад су комунисти напрасно постали демократе. Мени се чини да су некадашње комунистичке комесаре наследили маргиналци, комесари које је избацио поводањ револуције. “
Критичар М. Милановић пише: “Своју апокалиптичку визију смака света Александар Лукић је у роману “Маестро пер Пјетро” изградио на сразмери моралне изопачености протагониста имагинарне земље Драме којој одговара величина казне описаног догађаја. Док племенити анђео господари небом и немилосрдно кажњава, протагонисти романа се исцрпљују у моралном посрнућу тек захваћени пламеном очишћења. На фону великог догађаја одвија се лична драма Маестра Пер Пјетра: сводећи рачуне прошлости, тражећи смисао свог постојања, његов лик се уздиже до поетског симбола, јединствен у српској књижевности” .

О Лукићевом роману је врло похвално писао и књ. критичар Миодраг Мркић: «Ретки су романи који се могу назвати Манифест, поетички роман, “ Роман о роману“. Дакле – програмски роман Маестро Пјер Петро је такав роман. Роман и о психологији стварања, процесу настанка дела. Свест о креацији. Није у питању шематска обзнана, проглас, јавно речена поетика. Но, све је то у мрежи реално метафизичког трајања … Значи, манифестатор – откривач, објављивач више имплицитни у крајњој линији. (…)
Слике малог града Лукић увек, да кажемо уобичајено, освежи .
Ерудитност оплемени, рањава лепотом, очуђује. Дакле, увек је у питању Александар Лукић па и када је у питању “женка немачког овчара“ –“Лајка“. И кад размишља о Балкану, и кад уплиће Бога, случај… кад своди рачуне Маестро (38 му је од живота) и увек, увек је свој, нов, истиноносан:
Ко може данас рећи да има пријатеља, а да не јаукне?! Ко сме речи да зна праву Истину… Ни да умрем ни да живим. Тако се осећам већ дуже време… Наравно Балкан има душу, али је она изнутра шаренија од лептировог крзна… Мртви су, дакле најискренији пријатељи; што је било било је , научили су нас вечним лекцијама.
Маестро умује неоптерећен национализмом…. итд.

(…) Лукићева књига је јединствена по томе што о актуелности нашег времена говори са дубоким познавањем и осећањем. Он види суштину: класно, а не национално. Он говори о малограђанима, о снобовима, о дну и врху као и Балзаковски “секретар друштва“. Више су он и њего брат видели у својим књигама стварности но многе “купусаре“ других .
Ово поглавље је вероватно неки врхунац општег погледа на стварност нашу из непосредне прошлости, али ништа мање она није и опште људска у садржини и смислу. (….)
Миодраг Мркић: КРВАВЕ ЉУПКОСТИ “МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА“
(Оглед о роману Маестро Пер Пјетро Александра Лукића)

*
У случају да се одлучите да штампате превод овог романа Александра Лукића, предложио бих да се као поговор објави текст и оцена Г-дина Мирољуба Милановића:

Мирољуб Милановић : РОМАН О АПСУРДУ АПСОЛУТИСТИЧКЕ ВЛАСТИ

Роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро написан после бомбардовања 1999. са јасном асоцијацијом на тај догађај, остао је незапажен у књижевној критици, познат само малом броју радозналих читалаца, иако је реч о делу познатог песника чије су раније објављене песничке књиге биле награђиване. Што је то тако, више је разлога. Први је инертност и неспособност критике да се суочи са истином о немилом историјском догађају, а друга, многи актери би се у ликовима препознали. Јер, реч је о делу које немилосрдно засеца у болну рану са вером да једино истина може бити лековита. У сваком случају, роман није оцењен и није му дато место које му по уметничким квалитетима припада.
Пред писцем је био тежак задатак. С једне стране, требало је избећи грубу ангажованост, а са друге, не допустити да роман „склизне“ у памфлет.[1] У таквим околностима, таленат је пресудан. Лукић је успео да превлада и један и други изазов. Следио је истину и није правио уступке. Из тога је проистекао и естетски квалитет.
Свет романа Маестро пер Пјетро насељен је чудовиштима и утварама које није изродила пишчева машта, него зла стварност двадесетог века. Читалац присуствује завршном чину: смаку света у имагинарној земљи Драми припреманом деценијама а чији су узрочници прекомерно уживање у власти и безумно блудничење. Свету, нормалном свету, остављено је трпљење. Он живи на рубовима стварности, непримећен. Њему је, на крају романа намењена и обнова живота.
Маестро пер Пјетро је вишеслојна прозна целина у коме сижејни делови функционишу у остваривању основне замисли али упућују и на сложеност живота и немогућност свођења на једну димензију. У том смислу социјална раван, апсурд и приповедачки поступак чине се доминантним. Социјалну раван чине два света: свет власти и свет одбачених и прокажених. Између њих је перманентно непријатељство. „Милосрдни анђео“ који сипа огањ са неба има улогу помиритеља, наопаког помиритеља, па није ни милосрдан а још мање анђео. Он кажњава власт за непочинства учињена свету одбачених али од његовог гнева страдају и невини. У овом роману нико није поштеђен: власт, јер чини зло, одбачени, јер је трпе, а милосрдни анђео, јер не разликује криве од невиних. Тако је слика ужаса потпуна. Приповедачу у роману остаје да трага за његовим коренима. Ако их нађе, отвориће се и простор за избављење.
Свет власти функционише на принципу силе, најпримитивнијем принципу којим је испуњена људска историја. Ако власт већ мора да постоји, онда њен циљ мора да буде племенитост и добробит грађана. Од тога у овом роману нема ни помена. Власт, изгубивши тако смисао, постаје казна за потчињене. Генералисимус и Управница библиотеке, директорка Партије питона, препуштају се њеним даровима: он, безграничној моћи која сеже до Калигулиног лудила, а она, незајажљивој похоти и губљењу осећаја за реалност. Није реч о браколомству и обичној превари, корени њеног понашања су у дубинама њеног бића, у несвесном. Резултат владања таквог брачног пара је јасан: хаос у несрећној земљи Драми у којој се овај роман одвија. Трагичан крај је неминован.
Ту власт покушавају да схвате одбачени који живе од данас до сутра. Управник гробља Драме, Дискобол непобедиви, каже: „Данас Драмом управљају Партија и Вођа. У реч Партије се не сумња. У Вођину таман посла! Као ветар на угарак стиже у свачију душу… Драма има своју болницу, универзитет, празничне параде, библиотеку, Комитет Партије, гулаг.“[2] О функционисању тако устројене апсолутне власти „брину невидљиви одреди политичке полиције којом командује поуздани Сервантес“.[3] Због таквих слободоумних речи, овај Лукићев јунак примерно је кажњен: уместо да диригује оркестром, постављен је за управника гробља. Кажњена је и његова љубав Олимпија, професор биологије. Од казне нису поштеђене ни животиње. Нико није сигуран ни слободан.
Маестро пер Пјетро, главни јунак овог романа, коме је ово заправо породични надимак, од стране Генералисимуса испашта казну коју је „заслужио“ његов деда! Потомак грађанске породице чији је предак завршио живот на робији и тамо покопан, трага за коренима зла које га је снашло и на гробљу пише „Књигу без будућности“. Тако обележен, без могућности да се запосли и оствари, остаје му да утоне у писање и сан.
„Судбина бира човека пре него племе ма колико се уплитао у саме сировине и богату грађу живота, ма шта покушавао да измени, судбина ће наћи начин да се отме и пробије… Маестро појми да га је судбина изабрала да му покаже свет, без улепшавања и шминке, да му покаже време, историју и разисторију, пут према спасу“[4], каже приповедач. Маестро је спас нашао у поштовању традиционалних вредности и језику чијим речима испуњава странице макар и „Књиге без будућности“. Тврдоглаво и упорно, он вуче сандук са костима слободоумног претка које му је „поклонио“ свемоћни Сервантес, шеф полиције, видећи да под огњем „Милосрдног анђела“ нељудска власт у Драми пропада. И зида кулу песника. Супротставља се бесмислу. У томе му помажу и други одбачени. Нада, иако танка, ипак постоји.
Апсурдна власт, апсурдно страдање главног јунака и апсурдно понашање обичног света који не сагледава последице колективне несреће (сцена када народ излази из аутобуса и јури одбеглог петла неке сељанке док небом кружи „Милосрдни анђео“ и баца бомбе) упутиће приповедача да у стародревним књигама потражи узроке безумног понашања света који описује. За Александра Лукића, егзистенцијално питање је суштинско. Само постојање није довољно, човек има свест и осећа. Бесловесно постојање, иако је супротност оном Ништа, не нуди никакав квалитет а још мање може да рачуна на етичност. Лепота живота му је још даља. Лукићев човек је човек пустиње. Паралела са текстом Есада Беја даје роману дубљи, антрополошки смисао: „Не иди у пустињу, сине мој“, саветовали су искусни Египћани, „у пустињи још нико није среће нашао. Ако одеш у пустињу, постаћеш стабло без коре које црв растаче.“[5] И даље: „Пустињске долине у којима станују бедуини, пуне се водом и ненадано претварају у реке… Тада престаје киша и пустиња се претвара у општу бару… И опет сунце жеже одозго и немилосрдно упија с неба даровану воду. Пустиња брзо поприма свој пређашњи изглед, пуста је, суха, голетна и без живота.“[6] Човек који ту живи, бедуин, по Есаду Беју, сродио се са пределом, али краткотрајне промене не доносе квалитет: у његовом животу не мења се ништа на боље, остаје пуко трајање као казна. Сличну мисао развијао је Александар Лукић у поеми Легенда о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа, што говори да је та мисао његова опсесија. У Маестру пер Пјетру она је превладана чињеницом да Маестро није сам и да се његовом сну зидању куле песника придружују и други одбачени. Најзад, Маестро се враћа у завичај да сахрани кости претка, а то значи да етички захтев превладава анимални. Тај чин је супротност апсолутној власти Генералисимуса и његове Партије и указује на пут победе смисла над бесмислом. Гробље Драме у коме је пребивао Маестро, пандан пустињи Есада Беја, замениће градилиште простор кретања и живота.
Апсурд наметнут споља оличен у безумној власти Генералисимуса и његове жене кроји судбине одбачених и само снажни, попут Маестра успевају да умакну његовом погубном дејству. Поље Маестровог деловања је сужено, али у тако уском простору, он успева да сачува своју људскост за нека боља времена. Вера да истина на крају побеђује чува га од зла које би могао да нанесе својим непријатељима. Маестро пер Пјетро својом упорношћу, поштовањем етичких принципа и супротстављањем тој власти на свој начин, израста у велики лик, јединствен у српској књижевности. Јединственим га чини његова воља и свест о лепоти живљења. Отуда реч, песма и кула песника. Излаз ипак постоји.
Избор света романа Маестро пер Пјетро диктирао је и обликовне могућности, а оне су пре свега у функцији главног лика и тачке гледишта дела. Како је реч о високомиметској фигури, приповедач је могао у текст да укључи различите нивое писма како би слика апсурдне власти и ужаса који се надвио над Драмом била потпуна. Александар Лукић је писац који показује како постмодернистичка средства, ако се правилно употребе, могу итекако бити делотворна и допринети пуноћи и убедљивости исказа. Пре свега, он не бежи од реалистичког описа, али колико другачије од реализма XIX века у коме преовлађује ситнореалистички детаљ! „Рат је ипак почео изнебуха, мада су безбројне новине у свету најављивале тачан дан и час када ће букнути барутана на Балкану. Просто се десио и учинио очигледнијим сировине живота. Војне патроле шпартају улицама Драме, хапсе дезертере, упадају ненајављено у пивнице, винске подруме и канцеларије…“[7] Опис је у функцији слике општег расула, лишен патетике и излизаних метафора од чега „болује“ савремена српска проза. Иза таквих описа често долазе личне реминисценције главног лика, што свет романа преносе на индивидуални план и отварају простор за поетску игру и дубљи увид у егзистенцијалну драму: „Тридесет и осма ми је од живота. Касно да започнем живот младића, прерано да пожурим на онај свет. Случај комедијант уређује живот не бог. Можда бог? Рођен без пријатеља, по свему судећи без њих ћу стићи пред Страшни Суд.“[8] Цитат, омиљено средство постмодерниста, није стран ни Лукићевом приповедачу. Он је, најчешће, у функцији филозофског сагледавања људске историје и покушаја да се схвати и тако превлада ужасни догађај. Раблеовска распојасаност и иронија дају овом роману додатни квалитет.
Због свих ових особина роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро стоји усамљен у романескној продукцији краја двадесетог века и својом оригиналношћу залази у просторе европске прозе не изневеравајући домаће тло и књижевност којој припада. То је, пре свега, роман о времену које је писац проживео, о стварности коју је проосећао и о којој истинито сведочи. Без погодби и уступака као својевремено Томас Ман када је писао Доктора Фаустуса. Знајући да је истина горка, он је нуди смелом читаоцу. Роман који ће се тек читати.
Фебруар, 2009.

(из нове Милановићеве књиге огледа „ПИСЦИ ОТПОРА“, Пожаревац, 2012)

____________

Слика из Бургоса: Песник и једна од играчица (Шпанија) (Фотодокументација Заветина)

Слика из Бургоса: Песник и једна од играчица (Шпанија) (Фотодокументација Заветина)


Видети више о Александру Лукићу и роману „Велика испраћуша“:

http://bezdanaumetnost.blogspot.com/2011/10/blog-post.html

http://m950.wordpress.com/%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B0-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D1%81%D0%B0/

http://edicijabranicevo.blogspot.com/2013/06/cosa-nostra.html

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/10/04/%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B0%D1%9B%D1%83%D1%88%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D1%80-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%B0/

https://zavetinekruna.wordpress.com/2013/03/09/%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BA-%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B0%D1%9B%D1%83%D1%88%D0%B0-%D0%B0/

http://zivotjesenisan.blogspot.com/2011/10/blog-post.html

http://zavetine.blogspot.com/2008/05/iz-pogovora-sabranima-radovima.html

https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/prozori-zavetina/aleksandarlukic

https://zavetinekruna.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%BE-%D0%B7%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B5/grose-abschiedszeremonie-aleksandar-lukic/

ЛеЗ 0003647

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s