Српска књига у свету

Каква је ситуација са српском књигом у свету? Са превођењем дела српске књижевности на друге светске језике? Ко се преводи? И да ли су то баш најбољи српски писци? Или само они – најближи власти, партисјким врхушкама, филијалама? Као почетак за разговор предлажемо текст новинарке Марина Вулићевић, који на свој начин сведочи о лошој или симптоматичној ситуацији у овој области. Позивамо све заинтересоване, ма где живели, од Београда до Јапана, Канаде и Аустралије, Европе и Америке, Африке, да нам се јаве, макар у форми писма и изнесу своје ставове, искуства, погледе, размишљања, које ћемо радо публиковати на овом сајту, намењеном побољшању превођења дела српских писаца на друге језике, и нарочито оних дела која су сигурно и боља и уверљивија од оних која се често спомињу у  тексту новинарке М.В.

ПРЕВОДИ У СЛОВЕНСКОМ ДВОРИШТУ

Изузев „офанзивног“ превођења више од 30 књига на немачки језик за Лајпцишки сајам 2011, постоји интересовање углавном бугарских, македонских, пољских, словеначких, украјинских издавача. Упадљиво је мало превода на енглески, шпански, француски, португалски, па и руски

СРПСКА КЊИГА У СВЕТУ

Марина Вулићевић

ултура је та која одређује национални идентитет у свету. Ипак, чињеница је толико пута поновљена, да скоро постаје фраза: да учешће културе народа какав је српски у полифонији света, након државних и духовних ломова, захтева континуитет културне политике који неће зависити од смена власти.

Када је о представљању наше литературе у свету реч, институције државе требало би да обезбеде наступе наших уметника и на иностраним сајмовима књига, али и да оформе установе у чијој би надлежности била стална брига о књизи. Једно време било је речи о оснивању Центра за књигу, сада више о томе нико не говори јер се зна да за културу новца нема…

Међутим, заживела је сад већ једна мала традиција у Министарству културе од 2008. године, да се на основу расписаног конкурса суфинансирају инострани издавачи за преводе српских књига на стране језике, и њихов пласман у свету. Издавачи новац добијају тек након објављене књиге, али средства која из неког разлога не буду искоришћена за ту позицију, враћају се у буџет. Важно је рећи да многе књиге помаже и „Традуки“, европска мрежа за књижевност и књиге за Албанију, Аустрију, Немачку, БиХ, Румунију, Србију, Бугарску, Хрватску, Словенију, Црну Гору, Швајцарску. Како кажу у Министарству културе, до сада је од 270 пријава њих 218 прихваћено на конкурсу, а објављено је до данас око 170 наслова.

– Велики број подржаних књига прошле године, којих је близу педесет, још није објављен и требало би да се то деси до краја године. Расположива средства за ову намену су у 2013. отприлике на нивоу прошле године, и остала су у том износу (за раз-лику од свих осталих) управо зато да би се вршиле исплате по прошлогодишњој одлуци. Дакле, да би се потврдила валидност одлуке. То је врло важно за стицање поверења страних издавача, добили смо објашњење из Министарства.

Овај конкурс за суфинансирање се за дивно чудо одржава упркос сменама министара културе, и већина га наших писаца сматра добром идејом. Те прве године, за време рада министра Војислава Брајовића, укупно је за поменуту сврху издвојено близу 60 хиљада евра, за 35 књига. Превођене су књиге Меше Селимовића, Црњанског, Домановића, Нушића, али и Драгослава Михаиловића, Басаре, Алба-харија, Милене Марковић, Матијевића… Следеће године укупно је за суфинансирање превођења извојено укупно 44 хиљаде евра, нешто мање него 2008, али су одобрена 52 превода. Страни издавачи конкурисали су за дела Андрића, Пекића, Киша, Павића, Душана Ковачевића, Радослава Петковића, Великића, Бајца, Албаха-рија, Басаре, Зорана Живковића… За 2010, у време рада министра Небојше Брадића, за суфинансирање превода издвојено је укупно из буџета нешто више од 46 хиљада евра, уз још 25 хиљада због учешћа Србије као земље у фокусу на Лајпцишком сајму књига, а наредне 2011. године за конкурс намењено је близу 66 хиљада евра (за З6 књига).

За 2012. око 90 хиљада евра

Министар Предраг Марковић био је издашан када је реч о издвојеној цифри од 89 520 евра у ову сврху, за 2012. годину, а за преводе одобрена су дела Гордане Ћирјанић, Владимира Кеџмановића, Пиштала, Великића, Капора, Десанке Максимовић, Ивана Чоловића, Звонка Карановића, и других.

Када је реч о појединачним издањима у претходном периоду, највише је новца дато за преводе књига „Дизраели и српско питање“ Милоша Ковића на енглески језик (4000 евра), „Антологију савремене српске драме“ на пољски, као и за преводе драма Милене Марковић на француски (по 3500 евра). Затим преводи „Друид из Син-дидуна“ Владислава Бајца на грчки, „Комо“ Срђана Ваљаревића и „Сенке на зиду“ Радослава Петковића на немачки добили су по 3000 евра.

Оно што одликује све претходне конкурсе, изузев „офанзивног“ превођења више од тридесет књига на немачки језик уочи гостовања делегације од 40 наших писаца на Лајпцишком сајму књига, када је Србија била земља у фокусу, јесте махом интересовање бугарских, македонских, пољских, словеначких, украјинских издавача. Упадљиво је мало превода на енглески, шпански, француски, португалски, па и руски. Неки писци стално су присутни у великим културама – Великић, Албахари, Зоран Живковић, Бора Ћосић… Поставља се питање: Како заинтересовати издаваче већих култура за нашу литературу? Зоран Живковић, који је сам финансирао преводе својих књига на енглески, пре пар година изјавио је да наша књижевност може и другима да буде видљива уколико обезбеди присутност управо на англосаксонском подручју. Издавачка кућа „Геопоетика“, уз помоћ Министарства културе, ради управо то, објављује књиге наших писаца у оквиру едиције „Српска проза у преводу“ на енглеском, што затим подстиче издаваче других језика и култура: турске, италијанске, америчке, грчке… да упознају и штампају нашу књижевност.

Преувеличавање наших успеха

На овогодишњем Сајму књига у Лајпцигу „званичну“ српску литературу представљали су само преводи књига Владислава Бајца и Звонка Карановића, док су аутори из редакције „Бетона“ били гости Традукија. Сећајући се 2011. када је поводом учешћа у Лајпцигу било преведено тридесетак дела домаћих аутора, Владислав Бајац приметио је опадајући тренд наше активности на страним језицима.

– Само две године иза тог успешног првог правог продора српске литературе, и без обзира на то што смо већ тада опомињали државу, па и сами себе, да континуитет мора да постоји, продор на велико немачко није на стављен. То непостојање сталне политике промовисања наше књижевности од стране Министарства, што директно утиче на став о комплетној култури једног народа, то игнорисање стварно је недопустиво. Шта представља културу? Континуитет, упорност на ситним пројектима. Стално правимо једну те исту грешку, и сматрам да је у питању елементарно необразовање и потпуни губитак осећаја за колектив. Али, када као појединац одете у иностранство, видите колико у ствари свет не зна ништа о нама, па и сва та преувеличавања наших успеха такође су лажна слика. Наша страна мора да смисли начин како да се наметне. Имам већ низ година искуство са „Српском прозом у преводу“, и она полако доноси резултате.

Велике културе, од арапске до англо-саксонске, упознајући двадесетак тако преведених књига одушевљене су српском књижевношћу. А, ми смо само испунили критеријуме разноврсности поетика и генерација писаца које смо изабрали за гу едицију, а мислимо да би били занимљиви иностраном читаоцу. То би био одговор и неким љутим домаћим писцима који имају примедбе поводом избора досадашњих двадесетак аутора, каже Владислав Бајац.

Време је да наше институције културе почну истрајно да раде на промени нашег имица у свету – лобирањем српске културе.

Гломазна бирократија

Преводилац Драган Мраовић истиче мањкавости конкурса Министарства културе за суфинасирање превођења дела српске књижевности у иностранству, пре свега гломазне бирократије: издавачима се тражи се чак и извод из завршног рачуна издавачке куће, програм пропаганде књиге, као и податак о планираној продаји. „Страном издавачу треба бесплатно понудити превод, као и издавачка права. Бољеје једног великог писца, на пример, Великића, превести код нас на пет великих језика, и те преводе заиста пласирати у стране земље. Све државе финансирају промоцију своје културе у иностранству. Италијанско Министарство културе се уопште не бави подршком културе у Италији – то раде локалне управе – него подршком италијанске културе у свету. Једна мала Србија добила је од италијанске амбасаде у Београду шест хиљада евра за штампање луксузног издања Дантеа, како онда српско Министарство културе није у стању да у иностранству финансира промоцију свога писца, концерта или позоришне представе?“, каже Мраовић.

_______ Извор: Политика, КД, субота 13. април 2013, стр. 04

ЛеЗ 0003649

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s