Ознаке

ПОСВЕТЕ, ДАРИВАЊА, ИЗДАЈЕ, ПРЕПОЗНАВАЊА

Поводом одломка из једне од мојих књига

Знам да је мој Опус (Уметност махагонија) „преголем залогај“за овакву, каква јесте данашња српска култура и књижевност. Приметио сам са извесном сетом да понеки од мојих савременика ( па и вршњака, па чак и људи за  које сам мислио да су ми духовно сродни), дижу руке, када се спомене мој Опус. Ко је њима бранио да створе нешто слично, импресивније, волуминозније? Шта су радили ти људи које сам мислио да познајем а који већ зађоше у шесту деценију живота? Треба ли да подметнем своја леђа, на које је Судбина већ навалила преголемо бреме, и напишем књиге, које су они сањали да напишу?

Ова књига је посвећена једном од мојих скоро вршњака и човека који  се дуго година огледао на врло тешким истраживачким пословима наше књижевности. Схватиће читаоци о коме је реч. Он зна. Нисам написао његово име у посвети да га још више не мрзе.Јер у овој књижевној парохији више се мрзи него што се воли; више се онемогућује и искључује, него што се укључује. Дарујем му ову књигу и знам шта дарујем. Уздарју се,наравно, не надам. Касно је за уздарја…

У Београду, 18. марта 2002.

СУДБИНСКИ ДРВОРЕЗ

То сам написао, онда, када је датирано. Тај, коме је књига била посвећена исте године ме издао, а онда је наставио да то чини све чешће из године у годину. Човек ме је даривао узастопним издајама, издајући самога себе.

И дандањи то чини.

Био сам окружен многим сличним (не)људима, у којима нисам на време препознао оно бирократско, каријеристичко, агресивно и убилачко… А она права, мала и наизглед сасвим незнатна тајанствена бића које су ми слали из виших сфера Свевишњи или анђели, ја сам мимоилазио, или чак избегавао. Па и тог човека, који је предодредио моју књижевну судбину, и не само моју, него и књижевне судбине мени блиских бића.

Због тога окаснелог препознавања судбинских појава, судбинских дрвореза, осећам неописив стид!

У Београду, 28. децембра 2010.

Advertisements