Ознаке

    Tu je bio i tenor-saksofon, glavna strast u životu Nene Dakonte pre nego što se prepustila čudnoj ljubavi svog nežnog razbojnika iz kupališta.
Kad im je graničar vratio ispečatirane pasoše, Bili Sančes ga upita gde mogu da nađu neku apoteku da bi se pobrinuli za prst njegove žene, a graničar mu vikne boreći se sa vetrom da se raspitaju u Endaju na francuskoj strani. Ali graničari u Endaju sedeli su za stolom u košuljama sa rukavima, igrajući karte dok su umakali hleb u čaše sa vinom, u staklenoj stražarskoj kućici dobro zagrejanoj i osvetljenoj, i bilo im je dovoljno da samo vide veličinu i klasu kola pa da im znacima pokažu da uđu u Francusku. Bili Sančes pritisnu sirenu nekoliko puta, ali graničari kao da nisu čuli da ih doziva, dok jedan od njih otvori prozor i viknu s više besa nego vetar :
– Merde, allez-vous-en !
Onda je Nena Dakonte izašla iz automobila uvijena u bundu do ušiju i upitala je graničara na savršenom francuskom jeziku gde je apoteka. Graničar joj nemarno odgovori s ustima punim hleba da to nije njegov posao, a naročito ne po ovakvom nevremenu i zatvori prozor. Ali onda bolje pogleda devojku koja je sisala prst, obasjana sjajem pravog vizona i sigurno je pomislio da je reč o magičnoj pojavi u uvoj noći duhova, jer u trenu promeni raspoloženje. Objasni da je najbliži grad Bjaric, ali da usred zime i s ovakvim vučjim vetrom možda nema otvorene apoteke sve do Bajona, nešto malo dalje.
-Da li je nešto ozbiljno ? – upitao je.
-Ništa – osmehnu se Nena Dakonte pokazavši mu prst s dijamantskim prstenom na čijoj jagodici je bila jedva vidljiva rana od uboda na ružu. – Samo ubod.—