Ознаке

МИРОСЛАВ ЛУКИЋ (1950)

ПАСИЈА ПО АМАРИЛИСУ

(одломак)

Валериј Брјусов – Мраморна глава, беше последња књига коју ми је купила и поклонила покојна Августина. Претходно ју је сама прочитала. Обичном оловком подвукла је један пасус.

„ – Говорите отворено, за шта ме оптужујете?

– Увек сам знао – настави Модест као да не чу моје пита- ње – да је истинска љубав жени недоступна. Мушкарац може да жртвује љубави цео свој живот, може да погине ради љубави и да буде срећан што гине. А жена или тражи у љубави разоноду (и то је још оно најбоље!), или се бесмислено везује за човека, служи му као робиња, и срећна је због те своје псеће везаности. Мушка- рац је у љубави јунак или жртва. Жена је у љубави проститутка, или мајка. Због љубави се убијају или мушкарци, зрели људи који разумеју шта чине, или девојчице од шеснаест година које уобра- жавају да су заљубљене. То говори статистика самоубистава. Тра- жити од жене да воли, исто је што и тражити од кртице да види!

Понових своје питање… Модест се окрете према мени и разговетно рече:

– Оптужујем вас што сте лицемерка. Заклињали сте се да ме волите и са мном сте варали свога мужа. А ја имам несумњиве доказе да сте с другим варали мене. Зашто сте то учинили?“

Дневник почиње овим редовима: „Сасвим неочекиван до- гађај. Мој муж је нађен убијен у свом кабинету. Непознати убица разбио је Виктору главу гимнастичким тегом који је обично ста- јао на полици. Окрвављени тег нађен је одмах ту, на поду. Ладице стола проваљене. Кад су ушли у Викторов кабинет, његово тело је још било топло. Убиство је извршено пред зору…“ Брјусовљева књига завршила је као и многе друге књиге које припадаху слави- стичкој библиотеци покојнице, у Босиљковцу, у ујкином дому.

На белинама последњих страница Брјусовљеве књиге, за- бележих редове које данас преписујем, без дотеривања, од речи до речи: „Моја жена је нађена у локви крви иза наше зграде, сас- вим неочекивано, 5. маја 1986. године. Нико није видео да ли је скочила или пала са терасе стана њене мајке. У стану није било нереда. Случај се догодио без сведока. Ташта уверава знатижељ- нике да је била код послодаваца – људи чију децу чува. У стан је након трагедије, прва ушла комшиница Фани, не чекајући дола- зак полиције. Према њеним речима, дочим сирене огласише го- дишњицу смрти Јосипа Броза Тита, непознате девојчице покуца- ше на њена врата, упитавши: „Није ли нека баба пала са ваше терасе?“ Комшиница Фани је са своје терасе препознала на плоч- нику Августину. Настојала је да уђе одмах у наш стан. „Помис- лила сам, мила мајко, шта је учинила деци…“ Али пошто врата нашег стана беху закључана, она замоли девојчице очевидце да преко њене терасе уђу у стан и откључају улазна врата изнутра. Девојчице су откључале врата и одмах потом отишле. Онда су стигла кола хитне помоћи и одвезла Августину у најближу бол- ницу. Деца су спавала у својим собама. Беба се пробудила и зап- лакала. Затим је алармирана полиција, полицајци позваше ташту, која, заиста, у тим тренуцима, дадиљаше у стану човека чију децу чува. Потом телефонираше мени. Стигао сам таксијем из центра града за седам-осам минута, и видео огромну локву крви на плоч- нику иза наше зграде, а мало даље Августинине сандале. У стану затекох неколико комшиница, полицајце. Комшиница Фани је држала у наручју бебу. Старији син је још увек чврсто спавао. Комшиница која станује спрат испод нас рече да је чула рвање у нашем стану, неку борбу, неки ударац, али ја немах времена да је пажљивије слушам, журих да стигнем у болницу. Успут видех ташту која је полако корачала према стану, враћајући се из прав- ца хотела „Југославија“. Кад ме је угледала, убрзала је ход, а при самом сусрету она изрази жељу да пође са мном како би затекла у животу Августину, но, ја јој рекох да иде у стан, јер је тамо по- требнија.

У болници остах непун час. Видех како Августину прене- ше на носилима у дубокој несвести; лице јој не беше изобличено. А онда из сале изађе главни лекар, снужден. „Све смо покушали, али… примите моје саучешће… морате бити јаки…“ – рече он. У мојим очима се тад све замаглило: болнички ходник, лифт. Скљо- као сам се на столицу, и заридао. Болничке сестре ми тутнуше у руку отпусну листу покојнице, да би се мало потом крај мене обрео човек онижег раста у црном, представио се као инспектор београдског СУП-а. „Да ли сте се свађали?“ – упитао је. „Да ли сте имали проблема?“ „Не“ – одговорих.

Вратио сам се пешке у стан. Присутнима донех вест о Августининој смрти. Распитивах се о девојчицама које прве уђо- ше у стан да би га откључале изнутра, али њих не би, оне као да су у земљу пропале. „Отпутовале су, да их полиција не узнеми- рује“, увераваше ме комшиница Фани. На моју се душу одједном сручило много тога дана. Несрећа је била потпуна.

Четврти дан по сахрани однех цвеће на Августинин гроб.

Полиција се није појављивала, као у криминалним рома- нима, где неизбежно стиже, да испита случај. Али како они касне, ја нисам доконио. Писао сам о трагедији, преиспитујући себе. Искрсавало је безброј питања, а мене беше срамота што немам одговор ни на једно од њих. Мучила ме је непознаница, да ли је Августина заиста скочила са терасе у наступу душевног растрој- ства, како пише у отпусној болничкој листи, а затим и у запис- нику полицијског увиђаја, или је посреди савршен злочин? Опроштајног писма не беше, али ја претраживах стан у нади да ћу га пронаћи. Кад год је Августина имала некаквих проблема, у данима док бејасмо раздвојени, она ми писаше писма, или је во- дила дневник.

Како онда да прихватим званичну верзију догађаја, зашто да не сумњам? Ако је већ пресудила на такав начин себи, зашто ми није написала неколико речи. Човек који одлучи да одузме себи живот, има довољно времена.

Али, за име Бога, шта рећи ако је била нападнута, што ми се чини вероватнијим? Како је у стан ушао злотвор? Морао је имати дупликат кључа, као што га имаше Августинина млађа сестра и њен муж, који здушно настојаше да порекну ту чиње- ницу. Они су могли дати кључ трећем лицу? Наш петогодишњи син, понавља да га је мајка успавала, као и обично око дванаест, да им нико није свраћао у посету то пре подне.

Колико сам ја заиста познавао Августину?

На међи дисања талас један бриди – Брјусовљева књига, поклон од жене која већ годинама у гробу почива, у мојим је ру- кама; јесу ли подвучени редови намењени мени?…

(2008)

Мирослав Лукић, Пасија по Амарилису, Центар за кузлтуру, Пожаревац, 2008, стр. 52-54.

_______________________________________________________________________________

Изабрано у антологији:  ДУШАН СТОЈКОВИЋ : ГРАМАТИКА СМРТИ: ПРОЗА – IDEM: НАШИЈЕНЦИ, стр. 691-694.  – ( Издавачи Центар за културу Младеновац, Шумадијске метафоре . За издавача Ненад Љубеновић, Никола Костадиновић.  –  Ћошкасте антологије – књига 6. Антологија прозних текстова са темом самоубиства. – Младеновац, 2011. )

Видети више: https://znakprepoznavanja.wordpress.com/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0/%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B8-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2/

Advertisements