Ознаке

Немогућа нада

Читао сам поезију Мирослава Лукића и био задовољан што та поезија не лаже. И сам тај квалитет важан је у нашој песничкој, и уопште књижевној, пракси, јер се код нас, још увек, шарена лажа прихвата за уметност (као да се прећутно подразумева да велика, истиноносна, литература – није за нас; такве писце редно, политички, одстрељују).

Лукић је говорио истину – и то о презреним стварима, пределима, људима, пословима, придајући им важност књижевног документа и својство битне литературе. Зато се, мислим, овај песник и преливао у прозу која је тражила свој простор у дубини и ширини песниковог живота, изливеног ван својих лирских граница. Тако је настајала серија његових романа, горких, непомирљиво непоткупљивих и беспоштедних, а истовремено, у најбољим тренуцима, мудрих и искупљених једном патњом која је готово надљудска – а свакако људски незаслужена. У тој серији романа има их који ми се допадају више (увек сам истицао „Ујкин дом“ и „Месечеву свадбу“, многи читаоци би им, вероватно, придружили „Литургију“). Роман „Северци“ је финале тог циклуса, књига у коју се стичу сви ранији прозни покушаји. Сада је Лукићева рука показала чврстину и мирноћу својствену довршености, есејистичку мудрост и приповедачку уравнотеженост. Сада се види да је његова прозна авантура имала смисла – штавише била неопходна. Од пишчеве „немогуће наде“ стигло се до питања бесмртности човекове, као једине његове одбране пред стихијама смрти, разорења, неправде и зла којима је изложен. За мене је то и највреднија идејна порука Лукићева, изграђена на искуственој подлози личног пострадања, у оној мери неизбежнога губитка која, најзад, од свакога затражи суочење. Ето, то су његове прозне књиге: суочење са смрћу и оправдање нашег тешког, али јединог живота.

Advertisements