Ознаке

КЊИГА ПЕПЕЛА,
ВЕЛИКОГ ВРАЋАЊА,
СНОВА И СВЕТЛОСТИ …
Сан је колевка, а историја (повест) гробница Поезије.
Витез − алхемичар, онај који је можда написао све ово, јер све
ово има и свога Коаутора, невидљивог и непотписаног, базајући мрачним собама некадање Куће светих ратова, у трагању за трговцима светлошћу ( светлошћу − понављам, јер то је једино што човек треба упити) и значењима снова, врховним богом, газио је по мору пепела.
Ишчезли су, у пепео се занавек распршили…
Ишао је лавиринтима удовишта подземног света, праћен хиљадоруким полипом, преплетеним клупком крилатих змија, безумником.
Чуо је оно што збори сунчани бог и оно што збори ђаво,живот и смрт.
Нит која је водила, кроз истину и лаж, добро и зло, светлои таму ужасну, држао је у својим рукама хермафродит одпамтивека.
…господар жаба, које живе у води и успињу се на копно, чијихор громко одјекује у подне и у поноћ…
У њему је било, обиље што тежи уједињењу с празнином,љубав и њен убица, светац и његов издајник, најсјајније светлодана и најмрклија ноћ лудила…
То је био бог изнад богова, кога људи не познају, кога језаборавио људски род, чак неодређенији од бога и ђавола.
То је најмоћније створење у којем се створење плаши самогсебе.
То је ужас који син осећа према мајци.
То је мајчина љубав према сину.
То је усхит земље и свирепост небеса.
Пре његове подршке човек је наликовао камену.
Пре њега нема никаквих питања нити одговора.
То је живот створења.
То је деловање различитости.
То је човекова љубав.
То је човеков говор.
То је човекова појава и сенка.
То је варљива стварност…
Приближио се Почетку, који је један, када је створио Бог небо и земљу.
А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом;
А дух Божји дизаше се над водом.
И рече Бог : нека буде светлост. И би светлост.
И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме.
И светлост Бог назва дан, а таму назва ноћ. И би вече иби јутро, дан први.
Шест дана је стварао Бог земљу и море, траву, биље идрвета, Сунце, звезде и Месец, птице, китове велике, стоку иситне животиње и звери земаљске и шестог дана створи човека посвојем обличју − господара од риба морских и од птица небеских иод стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу поземљи…
Створио је воде у изобиљу.
Врхове планина, Сиере Анде.
Хималаје, Тјаншан, Алтој, Гат.
Џиновске врхове Елбруза Казбека, Базарђуске.
Пиринеје, Балкан, Карпате, и на северу Дофрефилд, и напучини морској брег Хеклу.
Везув и Етну, брег Месечев и Црвену планину на Мадагаскару.
Пустиње Либије, Арабије и Азије.
И путнике кроз васиону.
И божанствену Ануке, чије су гипко тело три дана трљалиушкопљени робови, неким мирисним уљима од којих се пали мушка снага.
Потом је обојила зелено своје очне капке, ишарала плавебразде вена по нискоме челу, и црвено обојила своје дуге нокте.
Четврти дан се појавила у двору у Мемфису покривенасамо сребрнастим, провидним муслином са утканим кругом одрубина на дојкама и појасом од берила.
На глави јој је сијала дијадема од чуднога драгога камења.
У огромној престоној дворани са шареним стубовима на нискометрону од слоноваче, резанога злата и црвеног броката чекао јевелики син сунца, славни Аменофис..
Она се приближавала трону носећи у руци лотос, цветИзиде, и певала „Химну Сунца“.
Моћни фараон на чијим грудима висаше пекторал одзлатотканине и оникса, а на чијем челу блисташе урсус, узбуђеновом божанском појавом заборави дворски церемонијал и сиђе с престола у сусрет Ануке. И када се она хтеде пред њега ничицебацити, он је прихвати за обе мале руке, привуче је себи, и опијенњеним мирисом стаде љубити по голим мишицама и дојкама.
Потом је уведе у царску ложницу…
Пророк животне радости, заклети противник аскезе, фараонАменофис IVиз 18. династије…
 
Дигли су мртви на то велику грају, преци Витеза − алхемичара, јер беху хришћани.
И он је ишао даље кроз замршени лавиринт, газећи по пепелу предака и историје до колена, као по мочвари без краја, не упирући поглед у врховног бога − да не би ослепео.
Није спознавао бога кога су заборавили преци − да не би оболео.Нити га је обожавао, јер би то био почетак страшног, смрти.
Прибојавао га се − био је вођен његовом златном нити, као Аријаднином.
Није му се опирао; није се опирао великом враћању: газио је кроз мрак и пепео, док су јечали расрђени мртви јер беху несавршени.
Сударио се са старим црним судијама, који су пресудили да душа умрле Ануке тридесет и четири столећа лута, кроз тела нечистих животиња и жена.
Сусрео је неку стару, мршаву камилу која је вукла тешкетерете на себи и трпела жеђ сред бескрајних безводних предела, укоју је ушла Анукина душа, и жарке пустињске ветрове.
И малог црвеног шкорпијона.
И једну стару врачару шакалских очију и пламене косе.
И једног великог пацова, који имађаше сјајну, црвенкастудлаку.
Хипопотама. Мандрила. Твора.
Кугуара. Стенице. Сервала.
Индијске краве и вампира хијене.
Буљине и жабе краставице.
И све нечисте животиње које земља, вода, ваздух иватра носаху и разносаху.
Змију, коју донеше божанској Клеопатри у корпи пуној мирисних смокава. Па кад тада сасу свој зелени отров у краљевску дојку белу, и шиљату као капа Асираца, она задрхта од луде радости…
И тела хетера и разблуђених Весталки.
И царску душу Агрипине, и када ова паде под ударцима мачева сином послатих убица, душа пређе у једну магарицу, која је ту крај обале жалосно њакала.
И тада први пут у свом дугом лутању осети неизмерну срећу…
И једну вашку која изгоре у Шпанији спаљена заједно са Јеврејином, у чијем је кафтану мирно становала, а кога инквизиција осуди да би се његоба блага дочепала.
И тело пијавице, које у златном суду са много других донеше на сјајни двор витешкога францускога краља Франсоа I , којимада беше стасит, јуначан и леп, боловаше од гадне напуљскеболести. И када је ставише на маљави, широким црвеним пегамаишарани краљевски трбух она поцрвене од поноса и радости. Кадасе већ напила болесне крви, бацили су је на ђубриште где је бедноскапала.
И пирамиде.
И мумије.
И истраживаче пирамида, хијероглифа и мумифициранихтела.
И једну огромну палату са безброј прозора у далеком граду,који има варварско име: Париз.
Видео је векове мучења, векове који пролазе, и хиљаде тела у којима је становала Анукина блудећа душа. Идући кроз муке и патње ка дану спашења.
И блиски час искупљења, када су се навршавале последње године лутања и душа беше у последњем свом отелотворењу, у једној дивној жени неког великог достојанственика тамо на Истоку, из земље не мало блиске њеноме Египту…
Ишао је кроз мрак и пепео као кроз снег до груди, и у тамису шушкетале бубашвабе, крупније од ластавица.
 
Одвијало се клубе великог враћања, као незадржива плимаснова, или гриже савести.
Да се преци наслеђују, то знају алхемичари.
Знао је и Витез − алхемичар да се неко од предака у њему настанио, али ко?
Ишао је лавиринтом без краја и тражио, но дуго нијенашао.
Можда их је било много више, или најмање двоје.
Све је то било у његовим костима, у његовим сновима и сећањима, у лавиринту.
И све је то паклену ларму понекад у њему правило.
А он се, лутајући краковима мрачнога лавиринта, смешио загонетно.
Јер је наслутио тајну наших предака − старих лупежа − који увек умиру, и увек се враћају да још неку нову кожу поцепају.
Јер он је већ био прочитао стару истину − шта смо сви ми?
 
„Далеки одјек давно умуклог гласа, древна слика већиструлелог тела. Један мали румени комад меса који плаче, створену љубавном грчу, а у који се увуче један далеки предак који
неуморно лута као вампир. Ако је парче добро по два−три улете уњега“.
 
А ко је ушао у Витеза − алхемичара?
Тражио је и најзад је пронашао − на једном старом јеврејскомгробљу усред града, које су затрпали великим машинама и на комеје никла нова школа.
Пронашао је средином једног лета, ослушкујући грактање гавранова.
Слушао је то грактање гавранова који су однекуда слетели на крст у једном великом школском дворишту, чуо је и нешто друго, оно што ја сасвим не чујем, што можда само понекад наслућујем, у сновима и морама, у одјецима историје и катастрофа…
Када су Николу Теслу, крајем прошлог века у Америци питали коме народу припада, он је рекао. И када су га затим питали ко су Срби, он им је одговорио да је то један мали народ који тргује светлошћу...
Сви су заборавили те речи, можда их се на читавом свету сећају само неколицина, неколико гаврана и једна бела змија − мој пратиоц кроз мрачну кућу − један велики лавиринт у човеку.
Коаутор свега овога, невидљив и непотписан, открио је место рођења Витеза − алхемичара, пославши му неколико гавранова.
То је Кућа светих ратова.
Ја сам кренуо да сретнем Витеза − алхемичара, који се негде у дубини мрачног лавиринта у човеку бори са кентауром и и преда мном је искрсла слика Рихарда Вилхелма.
Карл Густав Јунг Вилхелма је први пут срео код грофа Казерлинга за време једног састанка „Школе мудрости“ у Дармштату. Било је то раних двадесетих.
Позвао га је у Цирих 1923. године и Вилхелм је говорио о ЈИЂИНГУ у Психолошком клубу.
Чак и пре него што га је срео Јунг се занимао за оријенталну философију, а негде око 1920. године почео је да експериментише са ЈИ ЂИНГОМ.
Једног лета у Болингену решио је да свим снагама нападне загонетку те књиге.
Јунг је себи насекао један свежањ трске, уместо традиционалних стабљика хајдучке траве које захтева класични метод.
Седео би сатима на земљи под стогодишњом крушком, с ЈИЂИНГОМ крај себе, упражњавајући ту технику тако што је упоређивао добијена предсказања с другим у једној међуигри питања и одговора.
Појавили су се сваковрсни несумњиво значајни резултати − смисаоне повезаности са Јунговим сопственим мисаоним процесима које није успевао себи да објасни.
Једина субјективна интервенција у том Јунговом експерименту састојала се у томе да он произвољно − дакле, без бројања − раздвоји сноп од четрдесет девет стабљика једним потезом.
Јунг не зна колико стабљика има у сваком од снопова, а резултат ипак зависи од њиховог бројчаног односа.
Све остале манипулације даље се одвијају механички и не остављају места намерном уплитању.
Уколико је нека психичка узрочна повезаност уопште присутна, она се може састојати само у случајној подели снопа (или, по другом методу, у случајном паду новчића).
Током целог тог летњег одмора Јунг је био заокупљен питањем :
„Јесу ли одговори ЈИ ЂИНГА смисаони или нису? Уколикојесу, како долази до повезаних психичких и физичких низовадогађаја?“
Непрекидно је, како даље пише, наилазио на „запањујућекоинциденције које као да су наговештавале идеју једног акаузалногпаралелизма (синхроницитета, како сам га касније назвао). Толикосам био опчињен тим експериментима да сам потпуно заборавио да
правим белешке, што сам после јако зажалио…“
Касније, међутим, када је Јунг често обичавао да изводи тај експеримент са својим пацијентима, постало је сасвим јасно да је један значајан број одговора заиста погађао циљ.
Јунг наводи случај једног младића са снажним комплексом мајке. Желео је да се ожени, и упознао се са једном на изглед подесном девојком. Међутим, осећао се несигурним, бојао се да ће се под утицајем свог комплекса опет наћи у власти једне потпуно доминирајуће
мајке.
Извршио је експеримент с њим и текст његовог хексаграма је гласио:“ Невеста је моћна. Не треба се женити таквом невестом“.
Средином тридесетих година, Јунг је срео кинеског философа Хи Шиха. Упитао га је шта мисли о ЈИ ЂИНГУ, и добио следећи одговор:
“ О, то је само стара збирка враџбина, без икаквогзначаја“.
Споменути кинески философ није имао никаквог искуства с ЈИ ЂИНГОМ. Само је једном, присетио се, наишао на њу у практичном животу.
„Једног дана у току шетње, пријатељ му је рекао о својојнесрећној љубавној вези.Управо су пролазили поред једногтаоистичког храма. У шали, он је рекао свом пријатељу : ’Ево овдеможеш упитати за пророчанство!’ Речено, учињено. Ушли сузаједно у храм и замолили свештеника за пророчанство из ЈИ ЂИНГА. Но, он није имао ни најмање поверење у ту бесмислицу“.
Када га је Јунг упитао да ли је пророчанство било тачно, кинески философ је нерадо одговорио:“О, да, било је, наравно…“
Присећајући се добро познате приче о „добром пријатељу“ који чини све од чега се ми сами устручавамо, Јунг га је опрезно упитао да ли је и он искористио ту прилику.
„Да“, одговорио је, „вица ради, и ја сам поставио питање.“
„И да ли вам је пророчанство дало неки разуман одговор? …
Он је застао, „Да, па јесте, ако баш тако хоћете.“ Та му је тема била очигледно непријатна…
Неколико година након Јунгових првих експеримената са трском, ЈИ ЂИНГ је објављен са коментаром Рихарда Вилхелма.
Јунг је набавио књигу и на своје задовољство нашао да и Вилхелм има врло сличне погледе на смисаоне повезаности као он.
Вилхелм је познавао литературу у вези са ЈИ ЂИНГОМ и могао је, према Јунговом уверењу, да допуни рупе које су биле изванЈунговог домашаја.
Када је Вилхелм дошао у Цирих, Јунг је с њим темељито продискутовао целу ту ствар око ЈИ ЂИНГА, и они су много разговарали о кинеској философији и религији.
Оно што је Вилхелм рекао Јунгу, црпећи из свог богатог познавања кинеског менталитета, појаснило му је неке од најтежих проблема које је европско несвесно поставило пред њега.
С друге стране, оно што је Јунг Вилхелму имао да каже, Вилхелма није изненадило; јер он је у свему томе препознао неке ствари за које је сматрао да припадају кинеској философској традицији.
„Вилхелм је као млад човек отишао у Кину у служби једнехришћанске мисије, − како каже Јунг, даље − и тамо му је менталнисвет Оријента широко раскрилио своја врата. Вилхелм је биоистински религиозан дух, с непомућеним и далековидим схватањемствари. Он је поседовао дар да без предрасуда слуша откровењеједног страног менталитета, и да постигне оно чудо емпатије којему је омогућило да интелектуална блага Кине учини доступнимЕвропи. Он је био под дубоким утицајем кинеске културе, и једномприликом ми је рекао: „Веома сам задовољан што никада нисамкрстио ни једног јединог Кинеза!“ Упркос свом хришћанскомваспитању, он није могао да не схвати логику и јасноћу кинеске мисли. „Утицај“ није баш најбоља реч за учинак који је Кина ималана њега; она га је преплавила и асимиловала. Његова хришћанскасхватања повукла су се у позадину, али нису потпуно ишчезла; онасу створила неку врсту, менталне уздржаности, један моралнипредуслов који ће касније имати судбоносне последице.
У Кини он је имао среће да упозна једног мудраца старешколе кога је револуција протерала из унутрашњости. Тај мудрац,Лау Наи Суан, увео га је у философију кинеске јоге и психологије ЈИЂИНГА. Управо сарадњи ова два човека дугујемо издање ЈИЂИНГА с његовим сјајним коментарима. По први пут је овонајдубље дело ОРИЈЕНТА приказано Западу на један жив исхватљив начин. Ту књигу сматрам Вилхелмовим најзначајнијим
делом. Колико год јасно и несумњиво западњачки био његовменталитет, у свом ЈИ ЂИНГУ он је испољио такав један ступањприлагођености кинеској психологији који је остао потпунонепревазиђен.
Када је последња страна превода завршена и када су почелида стижу први отисци, стари мајстор Лау Наи Суан је умро. Билоје то као да је његов посао завршен и да је предао последњу порукустаре, умируће Кине Европи. А Вилхелм је био савршени ученик,
испуњење мудрачевих снова.
Вилхелм је, када сам га срео, изгледао потпуно кинески,колико по спољашњем маниру, толико и по свом начину писања иговора. Оријентална тачка гледишта и древна кинеска културапотпуно су га прожели. По повратку у Европу почео је да предајена кинеском институту у Франкфурту на Мајни. Међутим,изгледа да је и у својим стручним предавањима и у предавањимаширој публици осећао притисак европског духа. Хришћанскасхватања и облици мишљења постојано су испливавали у првиплан. Отишао сам да чујем нека његова предавања и показало се дасе она једва разликују одконвенционалних проповеди.
Ово враћање прошлости чинило ми се понештонепромишљено и према томе опасно. Ја сам га видео као поновнуасимилацију у односу на Запад, и осећао сам да Вилхелм због тогамора доћи у сукоб са самим собом. Пошто је то како сам мислио,била једна пасивна асимилација, што ће рећи, једно подлегањеутицају околине, постојала је опасност од релативно несвесногконфликта, судара између његове Западне и његове Источне психе.
Ако се, као што сам претпостављао, хришћански став испрваповукао пред утицајем Кине, сада се дешавало можда обрнуто;можда је европски елемент поново почео да надвладава Оријент.Уколико се такав један процес одвија без снажног свесног покушаја
да се с њим суочимо, несвесни конфликт у стању је да озбиљно утиче на наше физичко здравље…“
Пошто је чуо та предавања, Јунг је покушао да скрене пажњу Вилхелму на опасност која му прети.
Вилхелм је чуо речи које му је Јунг упутио:
„Драги мој Вилхелме, немој ово погрешно схватити, али ја имам осећајда те Запад поново обузима, и да почињеш да изневераваш мисију преношењаИстока на Запад“.
Одговорио је:
“ Мислим да си у праву − има ту нешто што ме надјачава.Али шта се ту може учинити?“
Неколико година доцније, Вилхелм је, као гост у Јунговој кући, добио напад амебске дизентерије.
„Била је то болест од које је патио пре двадесет година.Током наредних месеци његово се стање погоршало, а онда сам чуода је у болници. Отишао сам у Франкфурт да га посетим, и нашаосам врло болесног човека. Лекари још увек нису губили наду, а и сам
је Вилхелм говорио о плановима које је желео да оствари када сеопорави…“
Јунг је делио Вилхелмове наде, али је имао и своје слутње.
Оно што му је Вилхелм тада поверио потврдило је Јунгове претпоставке.
У својим сновима, како пише Јунг − Вилхелм је поновопосећивао бескрајна пространства пустих азијских степа − Кину,коју је оставио за собом. Напипавајући, враћао се проблему који јепред њега поставила Кина, чији је одговор био блокиран Западом.Тада је већ био свестан тог питања, али није био у стању да нађерешење. Његова се болест вукла месецима.
Неколико недеља пре његове смрти, када већ дуго временанисам имао никаквих вести од њега, пробудила ме је управо утренутку када сам тонуо у сан, једна визија. Крај мог креветастајао је један Кинез у тамно плавој одори, прекрштених рукуувучених у рукаве. Поклонио ми се дубоко, као да је желео да мипреда неку поруку. Знао сам шта је то значило. Визија је билаизузетно жива. Не само да сам видео сваку бору на лицу тог
човека, већ и сваку нит у ткању његове одоре…“
Јунг је Вилхелмов проблем протумачио сукобом свесног инесвесног, који је у конкретном случају узео облик судара измеђуЗапада и Истока.
Разумео је, дакле, Јунг Вилхелмову ситуацију, проблем, болест и смрт пошто је и сам имао исти проблем и знао шта значи бити увучен у такав сукоб.
Видео је стварни проблем Вилхелмовог унутарњег конфликта и видео је Вилхелмово повлачење, једно унутарње искључивање.
То су биле ствари које продиру право у срж, то је била једна „неугажена, непролазна“ област у чије се пределе нити може нити сме улазити силом…
У сећању, у свесном и несвесном, постоји читав амбис укоји је требало − не сурвавати се − него : сићи, до пепела који јесеме, до ишчезлих, истражених, до оних што су се у пепео занавекраспршили.
До оних који сатиру, како би били сатрти.
До оних који варају, како би били преварени.
Јер док не научимо да разумемо мртве на даљину и крозвреме, неће Бог из ништавила да севне.
И све скривене истине ће се враћати као бумеранг.
Истина − зар је знамо? Зар сва патња и све невоље неизвиру из незнања?
Зар незнање не води у дубље проклетство?
 
Том „неугаженом, непролазном“ облашћу сам се упутио у  потрази за Витезом − алхемичаром и трговцима светлошћу, уронившиу несвесне дубине и царство мајки.
Зато сам се сетио Фридриха Вилхелма и других својих снова.
Његова трагична судбина је била огледало.
Као што су и друге нејасне прилике у Кући светих ратовабила огледала, где се оцртавало нејасно целокупно наличје постојања и повести.
Да би коначно Кућа светих ратова постала наш град, Нови Јерусалим, наша кућа, кућа трговаца светлошћу, требало је прочитати све што је било написано.
А толико је тога било написано наопако.
Све је требало поново прочитати у чудесном огледалу, па тек онда поново написати, поштујући строга правила форме и узимајући у обзир оно што је могло бити − потпуну истину.
Несмирене душе мртвих предака лебде васионом и мисле своје мисли, и понављају причу о х и љ а д у  г о д и н а   и легендуда од свих народа само један народ, зна да је пепео семе…
 
Песник има моћ да додирне ону видовиту и спасоноснудушевну дубину, где се још ниједан појединац није издвојио путсамоће свести да би кренуо једном тегобном странпутицом, где сејош сви налазе у истом треперењу, где осећања и људски поступцидосежу ван домена људске реалности. Где свест бива понесенаснагом неке подземне струје, као какав беспомоћни посматрачдогађаја…
Ова књига, дакле, има и свог коаутора, оног невидљивог, непотписаног.
Јер нисам ја све ово написао већ духовна компонентаВитеза − алхемичара и трговаца светлошћу, који су истовремено и симбол и мистерија, и израз једне праживотне снаге у балканској души, којој сам помогао да дође на свет…
Прошао сам кроз дебели зид, стваран миленијумима и столећима, зидан најтврђом опеком и најтврђим каменом, као светлост кроз стакло.
Нико није могао за мном а да не разбије главу о тај зид.О томе се постарала судбина. Можда Бог? (Страшна помисао!)…
(1988 – 2011)

Advertisements