Ознаке

Песник Александар Лукић (седи, у плавој кошуљи). Слика са турнеје по Шпанији, Андалузија, 2011 (Фотодокументација "Заветина")

Песник Александар Лукић (седи, у плавој кошуљи). Слика са турнеје по Шпанији, Андалузија, 2011 (Фотодокументација „Заветина“)

Ма­е­стро пи­ше Књи­гу без бу­дућ­но­сти, са­ња­ју­ћи сан о све­о­бу­хват­ној хро­ни­ци, ко­ју ина­че и по­зва­ни­ји пре ње­го­вог ро­ђе­ња са­ња­ху, ре­ци­мо, отац и ћер­ка, од ко­јих оста­ше са­мо се­ни. Те бив­ше се­ни уоча­ва­ле су ле­то­пи­се слич­них гра­до­ва, се­ла и гро­ба­ља. Под слут­њом да ће се за­тр­ти у тре­ћој ге­не­ра­ци­ји ци­ви­ли­зо­ва­не по­ро­ди­це, а у дру­гој шко­ло­ва­них љу­ди.

Ко не ве­ру­је, не­ка пре­ли­ста По­све­ту књи­ге, чи­је пр­во из­да­ње, Ма­е­стро по­се­ду­је у ве­ли­кој по­ро­дич­ној би­бли­о­те­ци: Кро­ни­ка па­ла­нач­ког гро­бља.

За­што гро­бо­ви ни­су по­но­сни зна­ци? за­што наш свет бр­зо про­па­да и ис­тре­бљу­је се? за­што шко­ло­ва­ни и да­ро­ви­ти де­ге­не­ри­шу или из­у­ми­ру у дру­гој и тре­ћој ге­не­ра­ци­ји? за­што се од по­ро­дич­ног има­ња не са­чу­ва бар при­сто­јан оста­так, име­на и ча­сти ра­ди? за­што се здра­вља та­ко бр­зо пот­ко­па­ва­ју? за­што ро­ди­те­љи не жр­тву­ју сво­је стра­сти, су­је­те и се­бич­но­сти, ме­сто да жр­тву­ју сво­ју де­цу? за­што учи­те­љи не за­па­жа­ју у ро­ди­тељ­ској ку­ћи не­за­па­же­ну спо­соб­ну де­цу? за­што шко­ле не раз­ли­ку­ју кад је у де­те­ту дар из ин­те­лек­ту­ал­ног, а кад из мо­рал­ног из­во­ра? за­што су­гра­ђа­ни не при­хва­та­ју си­ро­ма­шну спо­соб­ну де­цу, или си­ро­чад без ма­те­ра… за­што је све то го­ла исти­на, а не ша­ре­на ла­жа?

Упра­ва гро­бља Дра­ме има не­прин­чев­ски, ки­нич­ки, пре­пе­че­нич­ки, калт­ге­штелт­ски по­глед на гро­бо­ве што (и по­ред свих не­до­ста­та­ка) мо­гу о ко­је­че­му да по­све­до­че. Управ­ник гро­бља, од­су­ству­је са гро­бља, гру­бо на­ру­ша­ва­ју­ћи од­го­вор­ност функ­ци­је ко­ја му при­па­да. Се­дам да­на ни­ко не мо­же од­го­нет­ну­ти куд је не­стао. Кан­це­ла­ри­ја мр­твог на­се­ља звр­ји за­кљу­ча­на, ни­ко се не усу­ђу­је у њу да кро­чи. Али, Дис­ко­бол Не­по­бе­ди­ви ће се по­ја­ви­ти, без бри­ге, ако ни­ко дру­ги у то си­гу­ран ни­је, мр­тве ду­ше је­су, и све ће би­ти, опет, по ста­ром, у пре­ђа­шњој си­ли и сла­ви.

Про­фе­со­ри кла­ви­ра су сло­је­ви­те ду­ше. Пре ве­ли­ких сту­дент­ских пре­ви­ра­ња у Евро­пи кра­јем шес­де­се­тих, Не­по­бе­ди­вом је ишло од ру­ке – на­род­ски ре­че­но – све по ло­ју. Та­да­шњи на­ме­ште­ник – Управ­ник му­зич­ке шко­ле „Стра­вин­ски“ – Дис­ко­бол Не­по­бе­ди­ви, на­кон ча­со­ва, чим за­по­сле­ни на­пу­сте згра­ду умет­нич­ке шко­ле кон­фи­ско­ва­не у зао час, што зна­чи по­ло­ви­ном ве­ка, но­ћу, за­љу­бљен у Бе­то­ве­на, пре­би­ра до зо­ре дир­ке кла­ви­ра. Ком­по­ну­је со­на­те у згра­ди де­бе­лих зи­до­ва, а у па­у­за­ма, де­ша­ва се да чу­је и ду­хо­ве бив­ших вла­сни­ка. Тај се не пла­ши, чим ужи­ва да слу­ша ду­хо­ве нео­стр­вље­них ста­на­ра по­ку­ша­ва­ју­ћи да њи­хо­ву по­тре­сну суд­би­ну по­ве­же са Бе­то­ве­но­вим слут­ња­ма! Да му лу­дост не бу­ја у ду­ши као сок у на­ран­џа­ма, ве­ро­ват­но би и да­нас био управ­ник му­зич­ке шко­ле „Стра­вин­ски“! Са из­ве­сном бе­то­ве­нов­ском му­зич­ком ег­зал­та­ци­јом, не­и­спа­ван, при­сту­пио је ду­го­ко­сим сту­ден­ти­ма, де­ци цве­ћа и крст на че­лу на­цр­тао. Пар­ти­ја Пи­то­на – про­зва­на од ми­ла то­ком сту­дент­ских де­мон­стра­ци­ја на­род­ни­јим име­ном – ка­зни га Уко­ром и пре­ме­сти ка­ко и до­ли­ку­је лу­да­ку за Управ­ни­ка мр­твог на­се­ља. По­стао је, да­кле, калт­ге­штелт­ски тип, чо­век по­ти­снут на мар­ги­ну. При­мо­ран да на­у­чи да и над по­пом има поп.

Да­ле­ко од буд­них очи­ју Дра­ме а бли­же уну­тар­њем осе­ћа­њу се­бе са­мо­га, умет­нич­ку иди­лу му­зич­ке шко­ле „Стра­вин­ски“, за­ра­зни­ју од за­па­ље­ња крај­ни­ка у на­те­клом гр­лу, лу­дак пре­не­се и ожи­ве у Упра­ви гро­бља. Про­сто мо­ра­ло је та­ко да бу­де. Дар суд­би­не чо­ве­ка ву­че за нос, не пру­жа­ју­ћи илу­зи­ју рас­ко­ши пи­јач­них те­зги, па да мо­же да би­ра. Тр­пи, осло­нио се у се и у сво­је кљу­се, не­ви­чан гу­бит­ни­штву на­сто­ји усред гро­бља да бу­де бли­зу веч­но­сти и Бе­то­ве­на. Ов­де бар има сло­бо­ду, не мо­ра ни­ком да по­ла­же ра­чун. Чим слег­не мрак по др­ве­ћу и гро­бо­ви­ма, за­по­чи­ње жи­вах­но му­зи­ци­ра­ње. Слу­чај­ни про­ла­зни­ци ужи­ва­ју у им­про­ви­за­ци­ја­ма јер при­а­ња­ју за уши, а не­му­зи­кал­ни већ по оби­ча­ју гла­вом без об­зи­ра као да су се опе­кли о упа­љен фе­њер на­ста­вља­ју да­ље. Кад му­зи­ци­ра­ње из­о­ста­не про­ла­зни­ци као да го­не кр­до сви­ња те­ра­ју куд су по­шли, су­тра ће си­гур­но би­ти бо­ље сре­ће. Не слу­те да за вре­ме од­мо­ра про­фе­сор чи­та књи­ге и фељ­то­не о не­по­зна­тим ле­те­ћим објек­ти­ма и чу­ди­ма ва­си­о­не, или пак че­ка ноћ да иза­ђе из Упра­ве мр­твог на­се­ља, не оба­зи­ру­ћи се на гро­бо­ве из­ме­ђу ко­јих ко­ра­ча, да до зо­ре по­сма­тра не­бо. Сам за­ба­че­не гла­ве по во­љи, у мра­ку из­о­штра­ва чу­ла. Опу­штен ослу­шку­је гла­со­ве, не­си­гу­ран да ли из гро­бо­ва сти­жу или се са пра­ши­ном об­ру­ша­ва­ју од­о­зго, из са­ме вул­ве ва­си­о­не где тре­пе­ре зве­зде. Уса­мљен мо­гао је да се оже­ни, уз бе­ри­ћет као хва­љен и ува­жа­ван Управ­ник му­зич­ке шко­ле „Стра­вин­ски“, али – ни­је! Са пре­се­ље­њем на гро­бље Дра­ме, где ни­ти смр­ди нит ми­ри­ше, вен­чао се са веч­но­шћу са­мом.

„До­вољ­на је јед­на не­сре­ћа. Она вре­ди ви­ше но же­на и та­о­ци суд­би­не!“ Ко зна, зна!

Ме­сто управ­ни­ка мр­твог на­се­ља пру­жа иде­ал­ну при­ли­ку да на­до­пу­њу­је умет­но­сти. Умо­ран од по­сма­тра­ња ле­те­ћих обје­ка­та и по­но­ра ва­си­о­не, да до­ко­но­сти пот­кра­ти реп, ту­ма­чи соп­стве­не сно­ве. Ту­ма­че­ња се сли­ва­ју по­пут во­де у ле­вак – ста­ра фа­ми­ли­јар­на обе­леж­ја, пре­но­ше­на с ко­ле­на на ко­ле­но не је­ња­ва­ју. Од­го­нет­ка кли­ја у уве­ре­њу да ће ње­му при­па­сти част у ло­зи сне­ва­ча да про­на­ђе за­ко­па­но бла­го! При­ви­ле­го­ван не мо­ра да по­ла­же ра­чун. Где и ка­да? Лу­та пре­де­ли­ма и усе­ци­ма бр­да, по бе­ле­зи­ма и ата­ри­ма окол­них се­ла, где су се ле­ген­де сно­ва на­су­ка­ле. Ко­па зе­мљу – ба­да­ва.

У сно­ви­ма и ту­ма­че­њи­ма из­два­ја се че­сто и пред­ња­чи лик бу­ду­ћег Чу­ва­ра гро­бља. С вре­ме­на на вре­ме, по­ја­вљу­је се као пањ у мут­ној во­ди усред ма­ти­це – ме­сто је упра­жње­но и ста­ри­је од Уко­ра Пар­ти­је Пи­то­на што за­де­си Управ­ни­ка – тај ће се си­гур­но по­ја­ви­ти, јер све што чо­век са­ња, нај­че­шће се об­и­сти­ни.

За­сад од пер­со­на­ла гро­бља на рас­по­ла­га­њу има је­ди­но Олим­пи­ју Еро­со­ву, про­фе­со­ра би­о­ло­ги­је, са­ве­сну про­да­ва­чи­цу све­ћа и ба­што­ва­на гро­бљан­ских ле­ја. Њу у ко­јој крв кљу­ча же­шће од па­ре у лон­цу, што по драм­ском оби­ча­ју че­ка­ше го­ди­на­ма за­по­сле­ње по­ку­ша­ва­ју­ћи да от­пу­ту­је на За­пад, без­у­спе­шно. Не због Дар­ви­на, на­рав­но; не ве­ру­је она ни свом шуп­ку, ни­ти ма­ри за ње­го­ве те­о­ри­је о по­стан­ку и ево­лу­ци­ји вр­ста, а за би­блиј­ске још ма­ње. Јед­но­став­но ро­ђе­на је, ако то не­што зна­чи као де­шњак у обе ру­ке, не уме да об­у­зда ми­сли, не слу­те­ћи да су ми­сли, нај­љу­ћи не­при­ја­те­љи ако их чо­век јав­но са­оп­шта­ва. Ма­ло­гра­ђа­ни, до­ми­шљат свет, ту­ђе ми­сли ки­те по свом ар­ши­ну, од искре пра­ве ва­тру, од анег­до­те ле­ген­ду. Свет у ко­ме су глав­не ро­ле по­де­ље­не ма­ло­гра­ђа­ни­ма, сло­бо­до­ум­ним ду­хо­ви­ма ре­зер­ви­ше нај­спо­ред­ни­је и епи­зод­не уло­ге. Авај, нео­б­у­здан дух чу­чи у њој, сва­кој би ства­ри да по­тра­жи обра­зе, це­ди од­го­во­ре из мо­ра по­ја­ва. При­род­но устрој­ство све­та по­зна­је за­хва­љу­ју­ћи обра­зо­ва­њу, а уре­ђе­ње дру­штве­них при­ли­ка осе­ћа по­у­зда­ни­је од ака­де­ми­ка; би­ла је – да се по­слу­жи­мо на­ка­рад­ним но­ви­нар­ским ар­го­ом – екс­перт, спе­ци­ја­ли­ста у по­зна­ва­њу др­жав­ног тр­бу­ха, на­сле­ђа за­ви­ча­ја, Дра­ме. У ста­њу је не­ва­жним сит­ни­ца­ма да про­на­ђе ма­ну. По­сто­ја­ње Бо­га по са­ве­сти оспо­ра­ва ар­гу­мен­ти­ма, ко­је ни­ко у Дра­ми не по­зна­је. По­се­ду­је зна­ња, сте­че­на ис­ку­ством и сту­ди­ја­ма, и уме­ћа бе­ле ма­ги­је на­сле­ђе­на од пре­да­ка, са ко­ји­ма успе­шно игра јамб, оспо­ра­ва­ју­ћи до­са­да­шњу пи­ра­ми­ду по­ли­тич­ке твр­ђа­ве. Уве­ре­ња о све­ту и окру­же­њу опле­те­на чи­ле као пру­ће око ба­ло­на, од ро­ђе­ња, ето, на­вла­че јој не­во­ље. Ма чи­је да је зна­ње и уме­ће у пи­та­њу Дра­ма га на­слу­ти по­пут ов­чи­јих бо­ги­ња на ли­цу, не­по­гре­ши­во, као да осма­тра по­ло­жај ка­заљ­ки на ча­сов­ни­ку, спр­да се са њим.

Да ли се у Олим­пи­ју Еро­со­ву усе­лио враг?

Дра­ма не­ма на­уч­ни­ка при­зна­тог ре­но­меа да сме та­кву прет­по­став­ку по­твр­ди­ти. Елем, да су јој ду­шу на­ста­ни­ли де­ве­де­сет и де­вет вра­го­ва, иста би би­ла. Сло­бо­до­ум­на ка­кву је Бог са­зда – ма­да те уло­ге че­шће у све­ту до­де­љу­је враг, ве­чи­то гла­дан да ни­кад не ми­ру­је – вла­да­ју­ћу Пар­ти­ју Пи­то­на упо­ре­ди­ла је са… Бо­же са­чу­вај! Ге­не­ра­ли­си­му­са Пар­ти­је Пи­то­на, без пр­ста на усти­ма на­зи­ва Пу­но­глав­цем, Бож­јом кра­ви­цом! Да­кле, ти­пич­на, калт­ге­штелт­ка!

У ства­ри, без фо­ли­ра­ња: По­сао уте­ме­љен по по­сло­ви­ци да се у зу­бе до­бро­чин­ства не гле­да, Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке уре­ди, гу­ра­ју­ћи јој мр­ви­це хле­ба у ру­ку. Да­нас Пред­сед­ник Пар­ти­је Пи­то­на Дра­ме, школ­ска дру­га­ри­ца из гим­на­зиј­ских да­на сму­ди и па­ла­му­ди. Чуд­ни су пу­те­ви Го­спод­њи.

Али и по­ред на­ре­че­ног на­род Дра­ме и за­ле­ђа, оку­пља се око Олим­пи­је Еро­со­ве узда­ју­ћи се у моћ ње­ног све­тог бе­ло­ма­гиј­ског зна­ња. До­ла­зе јој љу­ди оту­ђе­ни од Бо­га и вер­ни­ци што још увек по­ла­жу у Ње­гов на­ук. На­род­но су­је­вер­је и оча­ја­ње иду јој на ру­ку. Так­ми­че­ње са Го­спо­дом и две хи­ља­да го­ди­на ве­ре не па­да јој на па­мет. До­сад мар­љи­ва от­пи­са­ним из жи­во­та от­кла­ња те­го­бе, ко­је углав­ном не до­пи­ру до мо­ли­тве и Го­спо­да. Бог би, ако Га има, мо­рао санк­ци­о­ни­са­ти ње­но сло­бод­но по­на­ша­ње. На­ћи ће већ Он ко ће успе­шно при­ме­ни­ти Све­ту санк­ци­ју! Зар да тр­пи иза ле­ђа њу да из да­на у дан по­ста­је све по­пу­лар­ни­ја. Ево Пар­ти­је Пи­то­на са не­из­број­ним члан­ством као по­ру­че­не за ту при­ли­ку да ода­бе­ре акла­ма­ци­јом вер­зи­ра­ну пред­сед­ни­цу да ис­пу­ни Бож­ју за­по­вест за­по­шља­ва­ју­ћи је на гро­бљу. По­пу­лар­ност тр­пи ре­пре­си­ју Бо­га и вла­сти. Сву­да. Твр­да реч Бо­га не мо­ли. Али све бе­ше ба­да­ва. По­жар зна­ња и уме­ћа не мо­гу уга­си­ти. Све­те Санк­ци­је су те­же од брод­ског лен­ге­ра да без­бол­ни­је во­де уни­ште­њу, по­го­то­ву ако је чо­век у го­ди­на­ма, или стар, и по­бо­ље­ва; али Олим­пи­ја Еро­со­ва ни­је на­пу­ни­ла ни три­де­се­ту. У нај­бо­љим го­ди­на­ма је, што се ка­же. Има до­вољ­но ис­ку­ства за со­бом, да из њих из­ву­че нај­бо­ља упут­ства. Ни­је чо­век од рас­ки­да, те­ко­ви­ну оде­ва­ња, пре­сло­бод­ног за Дра­му и драм­ско за­ле­ђе при­хва­ти од Пар­ти­је Пи­то­на: но­си ми­ни сук­њу – ле­лу­ја се по­крет­ни из­лог ње­них те­ле­сних ча­ри; а чи­ње­ни­цу са­др­жа­ну у из­бо­ру ко­га ће пу­сти­ти ме­ђу но­ге, сте­кла је стр­пљи­во са­ма.

Дис­ко­бо­ла Не­по­бе­ди­вог, на при­мер, спре­че­на да љу­ља ку­ко­ви­ма драм­ским ули­ца­ма, при­пу­сти јед­не но­ћи, ка­да оста са њим у гро­бљан­ској кан­це­ла­ри­ји, не оба­зи­ру­ћи се на тре­сак гро­мо­ва и не­пре­ста­но пљу­шта­ње ки­ше по кро­ву и про­зо­ри­ма, без на­ро­чи­тог убе­ђи­ва­ња, на­кон пр­ве ча­ши­це ко­ња­ка. Се­ла је бли­зу кла­ви­ра ис­пи­ја­ју­ћи ко­њак и по­ди­гла ле­пе но­ге са пр­сти­ма ши­ља­ти­јим од би­ли­јар­ског шта­па на кла­вир да их од­мо­ри, ни ма­ње ни ви­ше већ усред сре­де где Не­по­бе­ди­ви оку­пи­ран тај­на­ма веч­но­сти му­зи­ци­ра пар­ти­ту­ре Бе­то­ве­на. При­пу­сти­ла је ме­ђу но­ге прет­по­ста­вље­ног, не оба­зи­ру­ћи се да му ру­ке дрх­те не­мир­ни­је но ва­га за де­цу, ве­ро­ват­но због Бе­то­ве­на а би­ће по­нај­пре за­рад исти­не да је за­кле­ти не­же­ња. У олим­пиј­ски хра­мић га је при­пу­шта­ла, по­вре­ме­но и ка­сни­је ка­да сте­че но­вог љу­бав­ни­ка – аген­та по­ли­тич­ке по­ли­ци­је, Сер­ван­те­са, си­ту­и­ра­ног и по­ро­дич­ног чо­ве­ка – му­жа школ­ске дру­га­ри­це – Пред­сед­ни­ка Пар­ти­је Пи­то­на Дра­ме, ко­ли­ко ју­че­ра­шњег бо­жи­јег из­вр­ши­о­ца. Му­дра же­на по­пут из­во­ра на­ђе на­чин да про­би­је Све­те Санк­ци­је и не­по­чин­ства из њих про­ис­те­кла.

Чи­та­ва би књи­га би­ла ма­ла да опи­ше шта мо­же бе­лом ма­ги­јом да учи­ни, и не­ко­ли­ко бо­га­ми за љу­бав­не до­го­дов­шти­не са Дис­ко­бо­лом Не­по­бе­ди­вим и Сер­ван­те­сом, да­ле­ко од очи­ју и уши­ју јав­но­сти, у не­мом при­су­ству мр­твих ду­ша. То је за­да­так за пи­сце књи­га ко­је има­ју бу­дућ­ност, са­вре­ме­них пи­са­ца, ко­ји уз члан­ску кар­ту Удру­же­ња књи­жев­ни­ка по­се­ду­ју и то­бо­жњу моћ ви­до­ви­то­сти, ка­ме­ле­он­ског при­ла­го­ђа­ва­ња и сми­сао за про­ра­чун прав­ца ве­тра ко­ји гу­ра у ле­ђа.

Без ус­те­за­ња њу би смо мо­гли про­зва­ти и Чу­до­твор­ка – на­ди­мак од­го­ва­ра под­не­бљу, око­ли­ни и уку­си­ма Дра­ме, али и окол­но­сти да чи­ни чу­да. Ко јој до­ђе по по­моћ, от­пи­сан од по­ро­ди­це и при­ја­те­ља, а та­квих је све ви­ше, по­сле при­ме­не све­то­бе­ло­ма­гиј­ског зна­ња, вра­ћа се ку­ћи без бо­ло­ва. Нај­ве­ће чу­до чи­ни ње­на ди­пло­ма­ти­ја, при­ступ ко­јим обич­но успе­ва да по­ка­же бо­ле­сним љу­ди­ма сву бе­зна­чај­ност са­др­жи­не Ста­рог и Но­вог За­ве­та, Уста­ва, Ма­ни­фе­ста и Про­гра­ма овог све­та, ко­ји углав­ном слу­же да по­ро­бе људ­ски дух.

У кан­це­ла­ри­ји Управ­ни­ка мр­твог на­се­ља, док на­по­љу бе­сни олу­ја и чи­ни се на­сту­па по­топ, при­пу­сти­ла је ме­ђу но­ге за­кле­тог не­же­њу, и он ју­ри­ша на њу, као не­ка дру­га же­на, ки­ди­ше јер пу­но­гла­вац не мо­же да му се диг­не. Не­до­ста­так му­шке сна­ге ко­јом се вр­ло че­сто у од­суд­ним тре­ну­ци­ма при­ро­да му­шком де­лу чо­ва­чан­ства ру­га ле­чи опет чу­до. Да би мо­гао да на­пра­ви ћу­при­ју од же­не она узе по­ку­ње­ног пу­но­глав­ца у ру­ку па­жљи­во као ка­ши­чи­цу за уво и за­пе стр­пљи­вим зна­њем. До ма­ло­пре му­шка сна­га без ко­ски­це на­брек­ну и ус­пра­ви се као јар­бол. Сме­ла би се на­пе­та на сва­кој пи­ци при­че­сти­ти!

Слич­на до­го­дов­шти­на ни­је ми­мо­и­шла ни све­моћ­ног Сер­ван­те­са, при­пре­мље­ног да се омр­си у гро­бљан­ској ка­пе­ли. Док је све и свја, агент по­ли­тич­ке по­ли­ци­је ки­ди­сао на њу, са не­по­слу­шним цр­вуљ­ком, има­ла је вре­ме­на да по­ђе са кр­ча­гом на во­ду и да ми­сли: „Ето, од ње­га дрх­ти це­ла Дра­ма; не тре­ба му оп­ту­жба да хап­си ко­га хо­ће и кад хо­ће; има власт над не­сет­ним жи­вим ство­ром, и ето, очи у очи, у ме­ту ис­пред но­са га­ђа ћор­ци­ма, си­лан и сла­ван не мо­же да по­го­ди ру­пи­цу на ро­гу а нек­мо­ли ру­пи­цу на фру­ли…“ ….

_________ „Заветине“ препоручују  роман  „Велика испраћуша“ песника Александра Лукића, штампаног 2011. у једној од респективних библиотека – Библиотека бездане уметности, као 2. књ. Овај роман препоручујемо преводиоцима на енглески, немачки, руски и кинески…   __ Може се поручити преко КЊИЖАРЕ ПИСАЦА

Advertisements