Ознаке

Роман трилогија У ДРУШТВУ ПУСТИЊСКИХ ЛИСИЦА: предлог преводиоцима за превођење на светске језике

корице романа, Београд, Народна књига, 2005

корице романа, Београд, Народна књига, 2005

У ДРУШТВУ ПУСТИЊСКИХ ЛИСИЦА

Мртви путују као таласи у бесконачне еоне, додуше не
баш сви.
Неки се врте четрдесет дана, па четрдесет година око куће
и око места на којима су згрешиле њихове душе, верније од паса и
дуже од неизлечивих болести.
Ко не верује, не мора да верује.
Коме нису пили крв, веровати никада неће.
Ко их никада није видео, нека уђе у башту пуну зрелих
крупних патлиџана.
Тамо су преко дана поднадули од крви.
Мртви који никад не одлазе и који никад неће стићи тамо
где треба, напаст су за околину и живе.
За куће на које су се навадили.
Зато је свет морао наћи начина да се ослободи напрати,
крвопија.
Дипломирао сам на Филолошком факултету, докторирао
на поезији 20. века; пола века ходао сам на врховима прстију
скупљајући сву снагу за ћутање, и ослобођење никако није
долазило.
Чинило ми се да се опет враћају, све моје сабласти, иако су
отпутовале као таласи, и као многи мртви; док сам спавао двадесет и
пет година у Манастиру за спаваче оне су дигле сидро и отпловиле су
све неповратно.
…Немилог анђела ти не могу поздравити, јер га вероватно
нећу видети… писало је на крају једног писма, које добих колико јуче,
од мојих лажних пријатеља који већ годинама живе у Паризу. Исто то
је било написано много, много година раније: 1. јула 1973.
Авај, сачувао сам несумњиво сведочанство о томе у једној од
оних безбројних бележница, које су ми тада увек биле при руци, док
сам припремао испит из светске књижевности.
Да бих поново стигао све сабласти, не треба да трчим брже од срца лажних пријатеља,
непријатеља; приступио сам студијама упокојавања сабласти.
Докторирао сам на катедри екстрасенса, постао доктор вампирџија.
Ове редове посвећујем оној, коју су таласи океана однели на други крај,
да би њен пепео поново вратили њеном Оцу. Посвећујем је оној што
је умрла у слатком грчу. Што никада није губила време. Посвећујем је
мадони Одјека*. Оној, која је сигурно знала: Ако боље посмотрим,
мислим да је њих олуја однела, јер облаци имају чудноват облик иако
зора није гранула.

* НАПОМЕНА
Ову књигу (УСПОН У ЕМПИРЕЈ – моја напомена) написах у једном даху, 9. марта 2002. године, након што су изашле већ три књиге мојих сабраних песама. Некако тих дана. Случајно сам налетео на ове стихове Милене Павловић Барили : Тражим вештог гласоношу / што уме отваратаи сва врата, /
попут оштрице севнути дуж зидова, / скакати са балкона / на балкон, / да не би дигао избуну пре времена. // Није важно / колико је стар, / битно је да је ћутљив / и хитар ( Синиша Ристић / Срба Игњатовић: СПАЈАЈУЋИ ВАЛЕ СА ЗВЕЗДАМА, Апостроф, Београд, 1998, стр. 87).
Био сам у Миленином положају прошлог лета; захваљујући једном сасвим неочекиваном сусрету у близини Капетан Мишиног здања. Мислио сам да сам сусрео вештог гласоношу, заведен, наравно легендама и илузијама о старом пријатељству. У једној јединој ноћи, која нема краја, досегао сам синтезу слутње. Добро су ми дошле белешке грозничаво вођене пре скоро тридесет година; мада им нисам допуштао да ме свежу, као влашке мађије. Више не треба ништа да се дода. Сујетни људи су змије отровнице; самодовољни људи су својта Немилог анђела. Како ћете, децо моја, препознати такве монструме? Сликају кавезе са затвореним птичицама, аркадијску идилу; и радо бирају друштво мртвих музичара ( Баха, Вивалдија, чак и Бетовена!). Такви кавезе затварају; истински уметници их отварају, зар не? У област Царства Божјега они су се прошверцовали, уз помоћ мамипара – цариника. Вечне калфе, од Њујорка до Москве, од Александрије до Штокхолма, враћају се неопажено, опет и опет. Чувајте их се, не
реците им ништа, јер се баве занатима старијим од света…
Београд / Лабудово брдо: Сердар Јанка Вукотића 1.
Субота, 9. март 2002. Око 22: 15 ч. (М. Л.)

ФРАГМЕНТИ ВЕШТОГ ГЛАСОНОШЕ
ДРУГИ ЖИВОТ, ИВАНА БАБЕЈИЋА, ШУМСКОГ КРАЉА

ШУМСКИ ЗАКОН. Повампирио сам се ја, главом и брадом
густом као четка, Иван Бабејић. Идем тако испод дрвећа; нема више
жандара; никога се не бојим. Идем својим шумским царством. Налетео
сам на једну пуначку чобаницу; хаљина јој се пресијава; смеши се;
ноздрве шири, очима чежњиво преврће. Нисам имао потребу да је
убеђујем, ваљда зна ко сам (ако не зна, ево прилике да сазна!): није ни
помишљала да се брани. Нисам је питао како се зове ни колико година
има; дахтање, које сам подстицао до гушења, у којем нисам уживао.
Лепше сам ствари доживео са старијим, усамљеним и искуснијим
сељанкама…
Предвече сам ишао узбрдо кроз траву црвенкасту, коју је
дефлорисао чудесни залазак сунца. У жбуњу сам препознавао
љубичасте цветове коприве, а кад зађох у папрат, налик на репове пауна
и фазана, вече разрогачи своје крупне црне очи, као она чобаница (пре
подне). Девице дрхте док њихови очеви заклане овце, или свиње,
натичу на ражањ. И чобаница је била девица, и она је дрхтала тим
страхом стеченим, на који се надовезао страх свих слутњи девојачких.
Знам зашто нико у овом вилајету не воли девице. Накостреши се свака
влас на њима, као у пса спремног да уједе, или на старцу у самртном
грчу. Не пише им на челу да су девице. Није ми била потребна њена
крв, крв њеног девичњака, нити било каква друга крв; довољне су ми
легенде мога народа да устанем из гроба кад ми се ћеифне! Али изгледа
да је тих неколико капи крви добро дошло. Никад ме неће заборавити.
Иако сам је намицао на гладак и дуг и дебео чворновати ражањ
милиметар по милиметар, иако је јечала од бола, увијала се као змија у
процепу, гризла траву, иако се чинило да ће душу испустити, када сам
је натако до краја, обгрлила ме је, као она митска жена јатак,
усамљеница, са једног влашког салаша, као да жели да ме свеже у
мртви чвор. Оставио сам је да лежи иза жбуна раскречена, да јој ветар
осуши утробу, и пошао даље, према трепавицама вечери, дугим и
црним, свиленим: упијао сам се у њих тамо где се осећало снажно
бујање живота. Док сам седео под брестовима и врбама и гледао чеони
зид једног влашког салаша са прозорчићима и вратима боје лешника,
привиђао ми се у будућности, прозирној и тамној као златно пиво, рој
плаћених пискарала, који ће пред наивчинама кроз коју деценију
изводити своје циркуске трикове подсећања и откривања прошлости…
Решио сам да умрем, кад сам разумео да се у мом царству, док сам ја
спавао дугим сном, догодило много тога. Нестали су жандари, али
појавили су се њихови наследници. Удружени са доушницима, они су
вешто мој Шумски закон плагирали, тј. преписали, тј. адаптирали, и
створили монструма:Градски закон. Да би се упокојио сасвим, потребно
је да будем убијен као сваки други вампир. Да будем прободен добро
зашиљеним, дреновим коцем. Нашао сам такав коц, тј. дрен. Издељао
сам бајонетом оруђе којим ћу бити коначно и неповратно отеран у
Царство мртвих. И оставио га на врху Церетера. Ваљда ће се неки
маштовит намерник сетити чему служи. Нека га зарије у најбоље и
најпопуларније легенде о мени.
Ћопавој жени сам поверио тајну о свом убици и свом крају.
Одувек сам веровао да представљају особе које немају никакве шансе у
општењу са мном. Нису их хтели обични клипани, па зашто би их хтео
један краљ? Избегавао сам их од младости, инстиктивно, и касније, као
зрео човек. Ниједна се није усудила да ми се приближи и назове ме, не
дао Бог, својим драганом…
А онда сам, силазећи низ планине, налетео на ту влашку
козарку, у сутон, код које сам преноћио. Није рођена ћопава; ногу је
сломила као млада жена, када јој муж и син пропадоше у неку јаму
безданку. Ћутала је, као глувонеми, када сам је испитивао. Вукла је у
кофама са оближњег извора воду и сипала је у велики бакрач на
огњишту. – Шта ће ти толика вода, жено?
Није одговорила. Донела је велико дрвено корито и метнула
га крај огњишта. Оно се распламсало. Вода је већ кључала у бакрачу.
Она је и даље доносила хладну воду са извора. – Шта ће ти толика
вода, жено?
Није ми одговорила, опет. Бацила је псима неколико комата
проје; ставила засун на улазна врата и почела да се распасује. – Шта ће
ти толика вода, жено?
– Да те оперем од главе до пете, мој краљу! Велика је
прљавштина и грех на твом телу и твојој души.
Сипала је врелу воду из бакрача у велико дрвено корито и соба
коју је осветљавао само пламен огњишта испуни се паром, као у правом
паклу. Додавала је хладну воду, али у соби се и даље није видело од
паре. Свукла се и распустила косе, умивала их, али ја сам могао да
видим само понешто, оно што је осветљавао слаби пламсај ватре на
огњишту која се загасивала. Видео сам како спира водом бокове,
листове… Затим је више нисам видео; на основу звука сам схватао да
прљаву воду излива кроз неки отвор у зиду. Чуо сам како сипа врелу
воду из бакрача у корито, нов облак паре је сасвим замрачио собу; прст
пред оком се није видео. Ако постоји пакао, а многи верују да постоји,
онда је он овакав, мрачан, пун паре и неизвесности. Пришла ми је
неочекивано и почела да ме распасује, као мајка, давно, давно, у
детињству. Корито је било велико, сместила ме у њега, и полако,
стрпљиво прала.
И то је потрајало, нисам јој се опирао, као што се никада нисам
опирао ни мајци. Као да ми је некакву псећу огрлицу око врата
завезивала. Била је то омама, бунило, из кога ме отрезнио њен глас.
– Устани, стани ту крај самог огњишта… Чуо сам како просипа
воду, и како се чуди: – Колико крви, колико крви, колико крви у овој
води, Иване!
Затим ме је, уместо убрусом, брисала својим дугим косама,
понављајући: – Ово је сад суво и чисто, Божје.
И такво би место пољубила.
– Сад си сасвим спреман да кренеш на велики пут, без
повратка.
– Јесам, рекох.
– Завезала сам ти псећу огрлицу око врата, остаћеш овде, док
не дође час растанка. Мој си, краљу!
И било је тако – известан број година. Припадао сам само
једној јединој, ћопавој кућаници и маглама око Церетера, и поплашио
сам се да никада нећу умрети.
Поверио сам јој, о оном коцу, тамо на врху Церетера.
-Сањала сам то место. Само једно једино биће на свету гледа
у том правцу у часовима дубоког јада и чежње. Тај ће се попети на врх
Церетера, не брини. Тамо ће га довести љубав; незаборавна љубав ће
те отправити на велики пут без повратка…
Знала је, слутио сам, и име мога убице, и час када ће то бити.
Биће то смрт лепа, неочекивана, по мом укусу, чин који ће ставити
коначан печат на многе мистификације…

Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950..)Од 2003. године романе и друге књиге штампа под псеудонимом Бела Тукадруз

Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950..)
Од 2003. године романе и друге књиге штампа под псеудонимом Бела Тукадруз

___

Белешка уз пилот-издање
Црне лале цветале су у нородичном врту сваког пролећа: ницале су из чуда метаморфозе, која се обнавља ничући из родног корена, из себе саме. Велика и једноставна уметнот остаје унек непоновљива, има укус и мирис и леиоту црних лила. Она је бесмртна и нема ничег заједничког са амбицијима тзв. песника. Велики уметносш има укус нектара, или кишнице скупљене у пехар после иљуска испод дивљих ружа. Она има арому пупољака који ће се вечно развијаши, мирис и укус зрачећих изданака, што испуњивају неизрецивим сјајем неговане и сасвим напуштене вртове…
Овај одломак истргнут је са 143. странице најновијег Лукићевог рукописа. Велика и незаборавна уметност добила је свој сажет опис. Романи, Лукићеви, изван циклуса (Туга голема, Легура Фрмоса, Вампирџија… и овај најновији) налик су на црне лале из породичног врта најчудеснијих метаморфоза. Јунаци ове књиге – Тесла и Тирке комуницирају са марсовцима, а Лукић, као Сведенборг, са анђелима. Писац није сишао само у подземне лавиринте пустињских лисица већ и старобалканског наслеђа. Многе странице ове књиге, коју писац није писао лако и брзо. имају сјај зрачећих изданака.
На 88. стр. ове књиге постоје и ови редови:
Сетио се, покојног деде Секуле, и Господина Северца, и оног његовог аманета: да покуша ди се тикмичи са духом једног покојника (Николаја Гогоља). Хоће ли то покушаши? Има ли у њему снаге да се шакмичи са најврснијим духовима и да победи неумитну силу пропадања?
Са најврснијим духовима писац се може шакмичити, духовима мртвих и живих, али још ником није дато да победи неумитну силу пропадања…
Ето, о чему је овај роман. 0 томе – такмичењу… 0 нечему скоро немогућем…
ДЛ.-Е.Б.

_________  CIP-  Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд821.163.41-3       ЛУКИЋ, Мирослав
У друштву пустињских лисица / Мирослав Лукић. – Београд: Народна књига-Алфа, 2005 (Београд: Алфа). – 326 стр.; 21 цм. – (Библиотека Напукло огледало)…
ISBN 86-331-1989-7         COBISS.SR -ID 122367500

____ одломци преузети са стр. 7-13; 325   . == Књига се може поручити преко КЊИЖАРЕ ПИСАЦА

Advertisements