Ознаке

Из новије руске поезије, избор, превод и напомене Владимир Јагличић

===================================================================

Евгениј Витковски

Евгениј Витковски

Евгениј Владимирович Витковски родио се 18. јуна 1950. године у Москви. Потомак порушених Немаца, који су у Москви имали невелику фабрику картона. Детињство је провео у Сибиру, у Средњој Азији и Западној Украјини, а средњу школу је зевршио 1967. године у Каменце-Подолском. Од 1967-71. студирао је на Московском државном университету, али се укључио у дисидентски покрет, и после једног летњег академског распуста, студијима се више није вратио. До пропасти Совјетског Савеза могао је да објављује само преводе. Године 1990. објавио је четворотомну антологију поезије руске емиграције „Живели смо на планети другој“, затим тротомне сабране песме Георгија Иванова, двотомник Ивана Јелагина, сабрана дела Арсенија Несмјелова итд. Фантастични роман „Павел Други“, у три тома, штампао је 2000. године, а наставке, „Земља Светог Вита“, 2001, и „Чертовар“ 2007. Каже да су му, као прозаисти, доста значили руски преводи прозе Милорада Павића. Године 2003. основао је сајт „Век превода“, а 2005. издавачку кућу „Водолија Publishers“, где је штампао антологију “Седам векова енглеске поезије“, у три тома (2007). Својим песничким учитељима сматра „класике из сенке“, Аркадија Штајнберга и Сергеја Петрова. Његови преводи – са енглеског, холандског, немачког и француског сматрају се, већ, класиком руске преводилачке уметности. У његовом раду приметна је езотеричка компонента – он не верује „званичној“ књишко-научној признатости, стално откривајући потиснута имена. Тренутно, рецимо, преводи сонете индонежанског песника који је писао на холандском, и чије је име Раден Мас Ното Сурото.

* * *

Ни схватити – ни достићи – ни збрати, привући, помоћи.
На предворјима Европе вребају азијатске ноћи.

То клен усамљен рукама разгони страшну беду.
То лабуд последњи крилима замлатара по леду.

То гине лишће, то се ветар обрушава на брезик.
То у граду, у ноћи, одјекује незнан језик.

Само трен причекај – река следиће се, низ брегове.
Само трен причекај – до грла утонућеш у снегове.

Ради кога – рад чега – одбегни – претварај се – претварај
у најхладнији ваздух који висину пара.

…Па шта, лети, јер у свету је новембар, мрачан је час, и
на небу последњем се последњи прозор гаси.

Јер срама нема у својој нагости дрвеће овде,
јер у песми без речи речи незаконито се плоде.

Чврсто уши затисни, начини себе глувим
пред овим чудним, шуштећим лишћа језиком сувим.

Он је непознат теби, склизак, многорук, безлична замена –
то је јесени дозив, то дуг је језик пламена.

То гладно глође жуте листове жудни пламен,
поручен му је превод са језика таме.

* * *

Природа зеленилом твори знамен ислама,
обрушава се пљуском на јесење усеве.
Комедија се сврши. Дакле, спрема се драма.
Григорије Отрепјеве, до сутра, Григорије Отрепјеве.

Дмитрије, срце се згреја летос – сад на то заборави.
Зови слуге – смејаћемо се заставама слетелим.
Лето је докончано. Јесен зрелост објави.
И кленови се јате с фајронтом невеселим.

Нек од пегавих звезда побели небеска мапа –
даће Бог, развићемо је. Шта живот све не развије!
… Ал са шуштањем пешчаним јесења сфинксова шапа
брише – мене и тебе, безумни Григорије.

Лишће, лети, замећи трагове зле најезде,
падајте звезде – није губитак ваш оно страшно.
Ех, већ су бескорисне евроазијске звезде,
ти разни Григорији, племе разврата врашко.

Чекати – чему, а опет чекаш, као на иглама –
природе покров није збачен – и јарче, мрвљен, сине.
Нек јесен стиже – свуд беспуће, друмови пуни јама.
Григорије Распутине, до сутра, Григорије Распутине.

* * *

Ту, на земљи, чудној, нека и неживој сад –
град, ипак твој, стоји – ипак твој, ту стоји град.

Замре л срце у грудима – срце које бриди –
боље ти је, у камену шуму ту – не иди.

Нека је то сан, бунило, тек настраност лажи –
ти опљуни за раменом, и нечист уважи.

Под калдрмом у цевима, с песком шум се шири –
је ли ветар ноћни сво тле олизо, док пири?

Је л харинга у речици, или деверика?
Не, не пецај, не, не лутај, не, не тражи никад.

Дом твој – давно склон рушењу, магацин је пусти –
за прошлошћу једну сузу немој да испустиш.

Ако јецај изазовеш пошто суза кане –
сва исповест, сва исповест прах ће да постане.

Нема ничег, у дубини, у каменој степи,
тек светиљка мртва гори – мутна, а заслепи.

Одрази у црној води окованих река,
ноћ, улица, сто светиљки, десет апотека.

Град, смрад, ветар. Сме ли рећи душа ти, све немља,
да постаће ова мртва трулост – добра земља.

Можда веру донесу ти кроз маглину зраци –
да ће Господ семе своје баш у њу да баци.

* * *

Ево смо пришли да ли раскршћу, да ли семафору,
ко да нас упозори, шта ли, сачува, или нам да, бар, фору?

Ко би сугестију начинио, поделио мисао, плусеве и минусе?
Од свега што је свето, време одра, беспоштедно, нимбусе.

Одра кожу – да ли су у сећању још ордење и датуми живи?
И нема рашта да кењкамо, и гунђамо – сами смо криви.

Ни закуске, ни послуге. Даље од мене, свињски торбари!
Нема човека овде, у људској пустињи, ту, у светској Сахари.

Све што се зеленило, и шуме и долови, све уништише козе.
Нема за тебе ни прилаза, ни прилика, ни метемпсихозе.

Жена долази, жена одлази – колико пута?
А ниси млађи, зато, наравно, нервозан си, и спутан.

Зацелиће рана, али не ласкај себи – танак је епител, нежан.
После низа пијанки следи низ мамурлука, неизбежан.

Свуд урлик далек, свуд крик отегнут – предсмртни хропац: да ли?
Укажи, о Боже, како смо се, и у шта, напокон, уваљали?

Бацам се у поноћ, у влагу, у безизлаз, прогутаће ме раље
у овој тами поганој, губећи глас – ал вичући и даље:

овај свет безуман, свет благословен, прљаву и све хладнију могилу –
Господи помилуј! Господи помилуј! Господи помилуј!

_____________ Видети више: http://misljenovac.wordpress.com/2014/01/27/%D0%B5%D0%B2%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98-%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B4%D0%BE-%D1%81%D1%83%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B0/

Advertisements