IN MEMORIAM/ Belatukadruz

Ознаке

ЛеЗ 0001903

Odlomci iz romana DOKTOR SMRT II

_____________________________

Urednicima ZAVETINA, Beograd, Serdar Janka Vukotića 1

Poštovani zemljaci,
dragi Miroslave i Aleksandre!
Primio sam Vaš ljubazni poziv da sarađujem u Almanahu koji
pokrećete. Međutim, nemam ništa svoje trenutno što je završeno a
dovoljno kratko kao prilog, što bih mogao da vam pošaljem. Imam
nešto drugo, jedan uslovno rečeno kratki rukopis koji Vam šaljem.
Kako je stigao do mene – videćete iz pisma G – đe Ane Petrović, prof.
slavistike. Nemam više šta da kažem o tome.
G – đi Ani Petrović nisam odgovorio, kada sam hteo – bilo je
kasno. Osećam zbog toga užasnu grižu savesti. Jer da nije bilo nje, sve
Rajnine kasete bi završile na smeću. Pokojna G-đa Ana Petrović ih
je sačuvala. Ona se razbolela nekoliko meseci kasnije i umrla je
početkom proleća 1996. godine, kako sam saznao od moje rođake Emilije
Jons (Rajne Loćike) , koja je doputovala krajem jeseni iste godine u
svoj zavičaj na sahranu svoje majke Božike Loćike. Nisam
prisustvovao toj sahrani, ali znam, video sam da je Emilija Jons, ili
Rajna (kako sam je ja oduvek zvao, i kako su je bliski zvali najčešće),
podigla svojoj pokojnoj majci na mesnom seoskom groblju velelepnu
grobnicu. Iz Amerike je Emilija donela odštampan IN MEMORIAM
(u izdanju Rumunske pravoslavne crkve):

„BOŽIKA LOĆIKA. Born: May 26, 1920. Died: October 26, 1996.
Interment Bosilkovac Cemetru. / Oh, cea mai miloasa Imima a Domnuli Isus
intodeauna este in Sfintul Sacrament. Plina de dragoste fierbinte pentru
sufletele cazute in iad, Fiet mila Doamne Isuse si de sufletul robului Tau. Hu
Fi aspru in judecata Ta, ci lasa ca sa cada citeva picaturi de Singe scump al
tau Isuse lasa sa cada pe focul de veci , si lasa Milosule Mintuitor ingeriii Tai
ca sa duca sufletul robului Tau unde nu este intristare, nici durere, ci viata
Vesnica Amin“.

Donela je i vest da joj je otac umro, tamo, u svom njujorškom
stanu jednog jutra: pao je u kupatilu dok se brijao, i kad su ga našli
bio je sav u krvi. Maćeha je Rajni odmah telefonirala; ali nije bilo
pomoći. Rajnin otac je sahranjen u NJujorku po pravoslavnom običaju.
Platila je nekom tipu profesionalcu da sve to snimi video – kamerom.
Snimak je donela u zavičaj, kao i sve one kasete magnetofonske, koje je
svojevremeno, bila dala svojoj pokojnoj prijateljici prof. Ani
Petrović.
„Eto, ti sve to možeš uzeti i zadržati za sebe. Možeš napraviti od toga što hoćeš. Ti si profesor i pisac, pokušaj“.
Nešto sam od tih traka preslušao; to je ispovest, gorka priča o našoj emigraciji i njenom životu u Americi…
Mnogi ljudi o kojima Rajna tamo govori su mrtvi. U međuvremenu su pomrli, i neki od onih ljudi koji su joj pomogli nekada, njen rođak L. P., Cvetko Deletov i drugi…
Ako mislite da se ponešto iz ovog rukopisa može objaviti, objavite. Ako vam se dopada, ja mogu da nastaviti da „skidam“ sa bekrajnih traka – nastavak…
Želim Vam, pre svega, dobro zdravlje, puno sreće i uspeha u onome što ste započeli .
26. avgust 1997.godine

S poštovanjem,
Filip Senković, prof.

________________________   Dodatak pismu:1
Ridgewood, NEW  YORK (…)
30. jun 1995.

Poštovani Filipe Senkoviću,

Ne znam da li vam je naša zajednička prijateljica minulih godina,
kada je dolazila u Jugoslaviju, pričala o meni? Malo mi je nelagodno ,
jer se lično ne poznajemo, a pisati nepoznatom čoveku zaista je veliki
napor. Rajna vas mnogo voli, čitavu Vašu porodicu, Vašu majku i Vašeg
oca, vašu decu i Vašu pokojnu suprugu. Voli vas ljubavlju većom od
rođačke, jer joj je Vaša porodica, naročito Vaš otac pomagao kada joj je
bilo najteže. Pričala mi je o manastiru Tumani, u koji Vas je vodila kao
sasvim malog, dok još niste pošli u školu. Pričala mi je da pišete i knjige
i da radite kao profesor književnosti u Beogradu. Da poznajete urednike u
mnogim izdavačkim kućama tamo.
Moram da vam kažem, da Vas možda malo rastužim – da Rajni
nije dobro. Pogoršalo joj se zdravlje, morala je u penziju. Javili su se
problemi tamo gde ne bi trebalo da ih bude. Vi znate da je ona svog
starijeg sina Peđu dovela u Ameriku, ali među njima – da ne ulazim dublje
– odnosi nisu baš najbolji. Loši su odnosi. Peđa se razveo od prve žene,
ostavio je, i sada živi sa nekom ženom koja ima isto onoliko godina koliko
i njegova majka, tj. Rajna. Kao što i Rajna živi sa gospodinom DŽ., koji
je mnogo mlađi od nje, koji ima isto onoliko godina kao i Peđa. Rajna je
ozbiljno bolesna, a o njoj se stara njen treći muž Gospodin DŽ… ^ini mi
se da su Rajnu mnogo pogodile, neću reći dotukle, stvari koje su se
poslednjih godina dogodile: neizlečiva bolest njene majke Božike, to što su
joj tamo u B. zapalili i pokrali kuću u koju je uložila dosta para, problemi
sa starijim sinom…
Ja sam rođena u Americi, 1931. godine. Moj pradeda se doselio
iz Crne Gore još početkom XX veka. Od oca i majke naučila sam srpski
jezik. Možda ga ne govorim baš najbolje? Radila sam godinama kao
profesor na jednoj slavističkoj katedri… Upućena sam bila na druge jezike
i ljude svakodnevno. Druženje a zatim i prijateljstvo sa Rajnom bilo mi je
korisno i dobrodošlo, uvek smo govorile na srpskom. A ona ima tu osobinu
– to sam odmah uočila da izvrsno priča – ima izvrsno pamćenje. Da je
bila u prilici da dobije potpuno obrazovanje, ta energična žena , pametna
i duševna daleko bi dogurala. Pre nego što će se otputovati u Jugoslaviju
godinu -dve posle Titove smrti, ona mi je dugo o tome pričala. A kad se
vratila, i kad smo se videle, dala mi je da preslušam skoro dvadesetak
magnetofonskih kaseta. To je bila njena ispovest. Te kasete su i sada kod
mene. Ona ih više nije tražila… I ja sam na njih vremenom zaboravila.
Setila sam ih se, pronašla ih posle desetak godina, 1993. godine, kada se
Jugoslavija već raspala. Ponovo sam ih preslušavala. Počela sam da
„skidam“ sa magnetofonskih vrpca ono što je Rajna pričala, ali to je
zamoran posao… Ovo što vam sada šaljem otkucano, to je tek jedan deo.
To je knjiga, roman, ali istinit. Ništa u njemui nije izmišljeno. Ponešto sam
izostavila, beležeći, možda bi još nešto trebalo odstraniti…
Želim da Vas nešto zamolim – zbog toga vam pišem, kao što bi
me veoma radovalo da vas lično upoznam. Prvo – poznajete li nekoga iz
vlasti (verujem da poznajete) koji bi se zauzeo tamo u Srbiji, tj. u okolini
Požarevca, da se pronađu ti ljudi koji su opljačkali kuću naše prijateljice
Rajne i pokušali da je zapale i tako unište ono što je ona sa mukom
zaradila ovamo u Americi? Poznajete li nekoga koji bi ubrzao istragu i
priveo pravdi nepoznate vinovnike ? Drugo – što želim da vas zamolim,
što smatram da je isto tako važno – da li možete uticati na nekog izdavača
u Srbiji da objavi ovo što Vam šaljem. Naravno, pod Rajninim američkim
imenom i prezimenom i bez ikakve uredničke napomene o mom udelu. Jer,
ako hoćete, kakav je moj udeo? To što mi se sve to dopalo i što sam
sigurna da bi mnoge čitaoce u našem zavičaju, ako ništa drugo, nateralo
na plač… Šteta da se to ne objavi! Sudbina, slučaj, sam život, napravili
su takav roman koji bi imao uspeha. To je retko svedočanstvo. To je sve
tako neverovatno, zato što je prava istina neverovatna… Ovo je samo jedan
deo, koji sam ja skinula sa traka…
Ja znam da je Rajninoj majci Božiki loše, da ona više ne
prepoznaje san i javu, čak ni onu ženu koja je čuva, ni bliske rođake. Ako
ste u situacije, zamolite vašu majku Božanu da ode svakodnevno i poseti
je.
Rajni je loše, i možda će biti još lošije. Ona je zapala u veliku
depresiju, ja je ne posećujem, niti je ona u stanju da poseti mene. Ali se
skoro svaki drugi dan raspitam kod Gospodina DŽ. kako joj je. On, na
svu sreću, vodi više računa i više brine o njoj nego njen rođeni sin.
Međutim, molim Vas, tu okolnost zadržite samo za sebe. Bilo bi mi veoma
drago da mi se javite, kad budete mogli, ne zaboravite, ja sa nestrpljenjem
očekujem vaše pismo.
Ja trenutno prevodim nešto sa ruskog. Volela bih da putujem u
Rusiju, i možda ću otputovati kada tamo budu bile bolje prilike… Ja imam
dovoljno slobodnog vremena, jer sam u penziji odnedavno. Šesdeset i
četvrta mi je, živim sama. Propustila sam da osnujem porodicu kad je
trebalo, jureći za univerziteskom karijerom. Ja sam poslednja u svojoj lozi.
Mogu da vam budem majka. Rajna mi reče da je „Seja“, kako ona zove
vašu majku, rođena 1931. godine, kada i ja. I zato se usuđujem da vam
posavetujem, pošto znam da već skoro deceniju živite kao udovac, oženite
se. Mlad ste čovek. Znam da imate dva sina već, volela bih da ih imate
još toliko. Ne propuštajte vreme uzalud. Sinovi će naći svoj put, kao što
ga voda uvek nalazi… Želim Vam sve najbolje, izvinite zbog saveta. Vi
najbolje znate šta je najbolje za Vas.
Primite najsrdačnije pozdrave iz Njujorka,
Ana Petrović, prof. Slavistike

___________  (Skinuto sa jedne magnetofonske trake pok. Rajne Loćike)

***
ZVEZDE iznad Škotske, iznad NJujorka, iznad Homolja,
velike zvezde i one male, što sijaju iznad kontinenata,
potkontinenata, okeana i mora, besmrtne su. Dugo ih gledaj noću, kao
što sam ih ja gledala.Ne postoji pogreb zvezda.Ti tmurni i teški
oblaci što dolaze sa zapada, ili sa istoka, sa severa, ili sa juga, kao
pogrebne povorke, spuštajući se sve niže, gore iz tmine, sumorno i
brzo, neće uskoro sve da prožderu. Jedan američki pesnik napisao je
ove stihove:
Na obali, noću,
Devojčica stoji sa ocem svojim
I motri istok, jesenje nebo…
Pročitala sam ih, prvi put, u nekim novinama, tamo u
Americi, sasvim slučajno, i zaplakala.
Jer čitavo moje detinjstvo i mladost beše bez oca.
Nikada nisam stojala na obali noću sa ocem svojim i motrila
istok.
Oca sam prvi put videla, u Engleskoj, nakon što sam napunila
trideset i neku.
I čitavog mog života, grabljivi i mračni oblaci su pobedni
bili, dugo su posedovali nebo, i zvezde proždirali. Ko je mogao i
sanjati da ću ja, dete rođeno na obroncima Homoljskih planina, posle
toliko peripetija i lomova, stići u NJujork, i tamo verovatno
dočekati i penziju?
Kad sam plakala i kad me je sudbina šibala, tokom čitavog
mog detinjstva i mladosti, nije bilo mog oca kraj mene da me teši, da
mi poljupcima uklanja suze. Moj otac nekadašnji partizan, jedan od
prvih partizana u Zviždu, morao je u jeku rata, još 1943. godine, da
pobegne iz Jugoslavije, da pobegne od svojih drugova, da napusti svoj
zavičaj zauvek.
Da nije bilo te nesreće, ja nikad ne bih stigla do NJujorka…
O sudbini moje porodice mogla bi se napisati knjiga, ali još
uvek ima tajni koje treba čuvati.
Hrist je govorio u pričama da bi ga obični ljudi razumeli.
Govorio je: Svako carstvo koje se razdeli samo u sebi, opusteće; i
svaki grad ili dom koji se razdeli sam u sebi, neće se održati...
Naš dom se nije razdelio sam u sebi, razdelile su ga
okolnosti koje nazivaju imenom: istorija. Kao dete, jednom, čuvajući
ovce, gledala sam kako ruše jednu divlju trešnju u cvetu. Deblo joj nije
bilo deblje od dvadeset santimetara, i nije bila viša od dvadeset
metara. Sva je bila račvasta, sa gustim lišćem, i sva obasuta kao sneg
belim mirisnim cvetom.Još izdaleka se osećao njen miris. Zašto su
je posekli? Kad sam stigla do čoveka koji ju je sekao, on ju je već bio
zasekao nekoliko santimetara. Sok je pištao pod sekirom kad je ova
zasecala pređašnji zarez. On je taj posao obavljao veselo. Zasekao je
ukoso i duboko u drvo, a zatim je sekao pravo na već zasečenom mestu
i sve je više i više usecao. Kao da je sasvim zaboravio na divlju
trešnju, kao da je samo mislio na to kako da je što pre obori. Kad se
zaduvao, ostavio je sekiru, pa je navalio na drvo i pokušao da ga obori:
na drvetu je zadrhtalo lišće, pokapalo ga svojom rosom i zasulo
mirisnim belim cvetovima. U tom trenutku kao da je nešto ciknulo,
puklo u sredini drveta; kad je navalio na njega, u njemu kao da je nešto
zaplakalo i puklo u sredini, i trešnja se svalila. Pukla je na mestu
gde je sečena, zaljuljavši se, granama i cvetovima pala na travu. Takvo
stablo! rekao je drvoseča, jer mu je bilo žao. A i meni je bilo toliko
žao da se toga i sada sećam. To je bio drugi zločin, koji sam videla
svojim očima.
O prvom, kad su nam partizani zapalili deo kuće, na
Bogojavljenje 1943. godine, jedva da bih nešto mogla reći, iako je on
predodredio čitav moj život, sudbinu. Tada sam imala samo četiri
godine (rođena sam 1939. godine), i sećam se sa užasom i sada, samo
mraka, studeni, eksplozija bombi u našem dvorištu. Rafala
mitraljeza koji se zabadaju u zidove naše opkoljene kuće. Prozorskih
stakala koja pršte, ćeramide koja pršti…I zapevke moje majke
Božike, koja me uvijenu u guber, s trbuhom do nosa, drži u svom
grčevitom zagrljaju na tavanu naše kuće…
Moje ime je Emilija, ali su me još od detinjstva zvali Rajna
– tako me i sad zovu. Promenila sam nekoliko prezimena…
Jesen je, duvaju vetrovi. Neka duvaju, neka duvaju, neka duvaju!
Rezervisali su mi avionsku kartu za NJujork prijatelji iz
Beograda. Ja kroz nekoliko dana putujem. Majstori su moju kuću
dovršili, a pre nekoliko dana doneli su i nameštaj koji sam poručila.
U zavičaju sam, u svom rodnom mestu provela dobar deo proleća, leto
i jesen 1982. godine. Vratila sam se iz belog sveta, posle skoro
osamnaest godina, i moji zemljaci me prozvaše „Amerikanka“. Naš
narod voli da daje nadimke; nadimak Rajna prilepili su mi kad sam
imala dve-tri godine. Kuću su mi sagradili na lepom mestu, na kraju
sela, na njivi koju mi je Božika dala u miraz – kada me prvi put udala.
Kuća je ogromna, beli se kao labud. Dovršena je i iznutra i spolja.
Kuća i nameštaj su koštali ravno 50. 000 američkih dolara, jednu
trećinu moje ušteđevine. Sedim ovde u potkrovlju noću, jer me muče
nesanice: nisam ni pomisliti mogla kakvo će dejstvo proizvesti
povratak u zavičaj posle toliko godina i posle svega. Želela bih
da napišem nešto o životu, svom pre svega, ali mi stalno pred očima
titra preostatak smrti, gore blistaju zvezde, šapuću, možda bi mogle
da budu malo glasnije, da kažu tako da čujem i ja. Nije to tamo u visini
haos vasione, ni smrt, to je oblik savršenstva, život večni – tamo je
sreća. Imam još nekoliko dana i noći ovde, za ono što je u meni.
Šta je to? Ne znam. Ali, znam da je to u meni. Bezimeno je.
Neizrecivo, ogromno. To nešto kruži oko mene i oko toga kružim
ja. To je tiho i radosno ludilo. Kada sam oko Velike Gospođe bila
na groblju, da zapalim sveću na grobu moje baba Sarmakeše, srela sam
i jednog svog daljeg rođaka, koji živi u Beogradu, gde radi kao
profesor. Volela sam ga kao dete, vodila na sabore u manastir Tumani.
Pričala sam mu, pokušavala da mu ispričam toliko toga, govorila sam
mu pesme koje sam sastavljala tamo u Engleskoj i Americi, jer ih znam
napamet. Pa smo sa groblja došli u moju novu kuću, i ja sam i dalje
pričala. Predložio je da uključimo magnetofon, zašto da ne, i on je
rekao: „This is the best thing you can do“ (to je najbolja stvar koju
možeš učiniti) . Magnetofonska vrpca je upijala moju ispovest, svaku
moju reč, uzdah, drhtaj, i plač, ali ja sam ga povremeno opominjala da
ne gleda u magnetofon već u moje oči. Pa, kad bi mi se učinilo da je
odlutao, da me ne prati pažljivo, ja bih ga zagrlila sestrinski i
upitala :
„Tell me what do you want to know?“ (Kaži mi šta želiš da
znaš?)
On me je pogledao sasvim iskreno i rekao: „Možda čitav
tvoj život, Rajna?“
Šteta što je moj rođak morao otputovati u Beograd i što
nismo nastavili taj razgovor, tu moju ispovest.
Možda ja sve ovo pišem zbog toga moga duševnoga rođaka, ne
nađe li me u ovome odmah, neka ne gubi hrabrost. Ta nedokučiva
podrška što mi je pruža pogled moga mlađeg rođaka, i visina,
zvezde, i mnoge druge stvari; to je jednostavna, čvrsta, prava šema
u kojoj se razlažem, sve je u njoj razloženo iako je deo šeme – to je
struja, koja me vuče kao struja rečna.
Takvih ljudi, kao što je taj moj rođak, ima sigurno na hiljade
po Srbiji, i na hiljade hiljada u Americi i Engleskoj, i na stotine
hiljada u svetu.
Ja sam sa svima njima, sa svim tim nepoznatim ljudima i
ženama. Sa svima onima koji trepću kao zvezde na nebu, velike i
male…Verujem u izvesnost tih drugih, u život, ljubav, u vid i sluh tih
drugih – drugi će ući na kapije ove priče i preći sa jedne obale na
drugu…