Ознаке

у издању КОВ, можете потражити на овогодишњем београдском Сајму књига, на штанду  вршачаког издавача

(одломак из романа Северци)

МОЈА ИСТОРИЈА. – Не пишем роман, ни дневник, мемоар, нека то чине излапели и уображени политичари малих народа, ни анти-роман. Ја ово не пишем за читаоца: не! Ја читавом свемиру поверавам оно што припада једино свемиру. Називам све ово Причом, иако то превазилази причу, све то има своју унутрашњу стварност, разлоге и побуде. Све се то може пренети, али се не може примити. Све је засновано на самом себи, корен има у самоме себи. Све је ово засновано на Истини. На апсолутној истини. Јер она постоји и она је неуништива. „Пошто је неуништива, она је вечна. Будући вечна, она постоји сама собом. Будући да постоји сама собом, она је бескрајна. Будући бескрајна, она је пространа и дубока. Будући пространа и дубока, она је трансцендентална и интелигнетна. Зато што је пространа и дубока, она садржи целокупно постојање. Зато што је бескрајна и вечна, она остварује или усавршава целокупно постојање. По пространству и дубини, она је као Земља. По трансценденталној интелигенцији, она је као Небо. Бескрајна и вечна, она је сам Бескрај“.

Сартр је знао да биографија „има подмукло деловање у писању“. Коментаришући Сартрову мисао, Киш вели: «Књиге и нису ништа друго до пишчева лична и породична архива. И ако су формалисти пришли делу занемарујући у њему удео биографског, они су тиме хтели да кажу да је биографско иманентно делу, па стога занемарљиво. Изучавајући дело ми заправо изучавамо и један од пишчевих докумената; биографија писца налик је на палимпсест. Све зависи који нас слој рукописа интересује. На томе су засноване све критичарске школе, на том опредељењу за један од слојева палимпсеста. Формалисти су пак били први који нису хтели да дрљају и бришу последњи слој рукописа. Знали су оно што и Сартр зна: за то подмукло деловање биографије“.

Читајући све оно што сам писао после новембра 1996. године, видео сам тачку која се у мени разрасла у све бескрајности.

Такав сам када сам се разрастао Богочовеком: сав сам зрачио божанским бескрајностима, и осећао се бесмртним и бескрајним на многим тачкама свога бића. Доживео сам рођење у Христу, преображење у Христу, пишући на хиљаде страница о неразјашњеној тајни нестанка моје покојне супруге. Откинуо сам се од европског човека, суженог, опатуљеног, осакаћеног, смањеног и сведеног на разломак и одломак човека, јер је у мене навирало осећање бескрајности и бесконачности. Откинуо сам се од релативизма европског хуманистичког прогреса, од оца анархизма и нихилизма. Пут којим крећем, вијугав је. Шта бих о њему могао да кажем сада? Је ли то пут ослобађања од страсти да бих видео Тајну Живота? Је ли то прави пут откривања самог себе? Кад је реч о мојој психологији, ма колико то уопштено изгледало – тананој и неухватљивој, постоји опасност да ми измакне, и често је измицало нешто. Често посматрах живот са страшћу да бих му видео облике. Од како сам се родио и суочио са светом, око своје лако рањиве представе о себи самом градио сам слојеве одбрамбених заклона, попут тврдих рожнатих љуштура. Да бих барем мало напредовао у трагању, морам сљуштити те заштитне оклопе, и допустити да оно меко, дрхтаво Ја буде додирнуто, и да додирује. Тек када уследе ти додири могу изгубити свој такозвани идентитет и почети да се стапам с оним обухватнијим идентитетом који је моја могућност. То љуштење чини човека рањивим, и, ако човек у то време доживи какав потрес, а ја сам га доживео, и то какав!, врло тешко му је да се опорави. То се, кажу, догађа када у некој страственој љубавној вези један од партнера изневери другог.

Ја сам тако далеко од правог почетка!

Живот и Смрт су делови Судбине. Њихов редослед, као дан и ноћ, од Бога је, изван човекове могућности уплитања. Ово сам у своје време преписао из једне старе књиге и запамтио. Верујем да је то било, можда, лета 1985. године.

Баш ме брига за нестрпљивог читаоца: он воли да иде Главним Путем, јер је тако једноставније, а ја сам скренуо на споредне стазе. Ја верујем да ће ме споредне стазе довести на крају на Главни пут. Јер Главни Пут је тамо где се дошло до сазнања и где се стекла чврста вера. Редослед Живота и Смрти био је изван човекове могућности уплитања – онда док је Бог био жив, и док Бога нису заменили несавршени сурогати: вођа, идеологија, политика.

Скачем са ствари на ствар – да ли ће ико разумети ову причу? Колико њих разуме ветар, зиму усред пролећа, пролеће усред зиме?Ако ово већ има неки облик, онда је то онај облик који је дошао из свемира. Ако уопште буде било читалаца ових забележака, и ако се неком од њих учини да сам шупаљ, туп, слаб, да сам прљав, оклевало, да сам рђав карактер заробљен привиђењима прошлости, нека тако мисли.

Прочитао сам на стотине романа овог века и минулих и већина ми се гади.

 

Све чешће ми се мота по глави нејасна слика из детињства, Звижд, обале Пека; баре усред врбака и ракитара. Залеђене. Клизали смо се њима, лед је био дебео десетак сантиметара, могао је издржати коње и кола пуна џакова кукуруза. Клизили смо по леду, кад уз обалу реке од мраза пуцају дебела стабла, топола, а њихово трешје лети као одапете стреле у ваздуху.  Преко Пека је предео који ми се враћа; на њему постоји невидљиво чудесно брвно преко реке за враћање душе. Место Преласка. Од Кисона до Белила пружа се потес ливада, воћњака; не више од петнаестак хектара, и све то уоквирено на северу током Пека, а на југу, под самом Стржевицом, током српачке ваде.

Одрастао сам Преко Пека.

Преко Пека: роман – поема – песма. У девет подебљих свесака исписано је, нешто што представља целовитост свести, талог подсвести. Све је почело сећањем; сетио сам се летњих дана док чеках позив за одлазак на одслужење војног рока; сетих се врзине око Стојиловог салаша; грлица које слећу на врзине. Сећао сам се кад је сва била у цвету, глога, или дивљих ружа.

ХХ век су преплавиле пустиње, звери, болести јавне и тајне, кумири и вође.

Иза сваке преране смрти стоје несумњиви знакови проклетства, злих духова и свиња. У само две генерације народ се искварио и хранио атеизмом. Старозаветни Бог је хранио веру свога народа сећањем на знакове прошлости и даром садашњих знакова. Будио је у њему наду наговештајем будућих знакова. Бесмисао је бесмислен док се поближе на испита. Дрвеће расте како му се хоће. Сабирам: распршен је мој живот, близак и далек, као кап вина у бачви чисте воде.

Настављам да пишем, састављам забелешке којима не желим да побудим интересовање, никад нисам умео да пишем лепо, осим писмених задатака у част државних празника, и кад год сам добио одличну оцену, знао сам да сам професорку књижевности шармирао начитаношћу, цитирајући мртваке, јер фразе, шупље као бамбусова трска, делују на васпитаче. Ужасавам се сладуњаве финоће и лепих реченица, тврдим да су мрак и писма јеретика и злочинаца, дневници развратника и терориста и разочараних цура занимљивији од углађених прича.

Све што пишем и што ћу написати, биће моја исповест!

Написано већ  заузима око 3 кубна метра хартије, ако не и више. Да би се све то прочитало, потребно је десетак година, и мени се тада чинило, усред океана написаних папира, током летњег ферија 1984. године, то место за неко сигурније прибежиште. Научио сам да је боље од нечега почети, него се и даље препустити оклевању, одлагању, јер болест и смрт могу да претекну моју немогућу наду. Ја сам одувек имао извесну наду да ће доћи часови када ће из мене покуљати као крв из артерије права истина око кобне смрти. Временом сам схватио да се о том проблему и енигми не може писати са унапред задатом тезом и погонском снагом дубоке патње, да се морају узети у обзир све могућности и околности, чињенице и оне мање очигледне, најневероватније, све што се касније сазнало, па макар било и врло непријатно да се саопшти, пре свега властите заблуде, апсурдна сумњичења, итд. Да се одмотавам као велико клупко предива, док се не стигне до другог краја кобног конца.

До Истине.